Урош Влаховић је прије неких триста година отишао из Роваца у Горње Полимље, које је опустјело послије Велике сеобе Срба. Турска држава се била консолидовала послије ратова са Европском коалициојом и уводила, данашњим речником речено, финансијску дисциплину.
Опустјеле полимске крајеве су турски феудалци насељавали српским живљем из Брда и Црне Горе јер са земље коју нико не ради нису могли да уберу порез. Тако је Урош Влаховић склопио аранжман са турским окупатором и дошао у питомо Полимље да би се спасио од глади коју је узроковала тадашња демографска експанзија која је трајала у Ровцима.
Нема података како је изгледала та сеоба, како се осјећао Урош када је прелазећи Комове угледао рајски предио долине Лима.
Станио се у једном селу које се први пут помиње у дванаестом вијеку, као мјесто одржавања црквено-народног сабора. Можда је, кулучећи, копао или косио око развалина српских цркава на Доњој Улотини или Осрецима и сасвим је могуће да је посумњао на право својих послодаваца на земљу на којој је кулучио...
Урош је изродио сина Милутина, а овај Пеја, Пејо Сава, Саво Божа, Божо Марка, Марко Мићу, Мића Велимира, Велимир Манојла, а овај Мирослава.
Овај десети, то сам ја.
Остали набројани нису доживјели сусрет Филипа Вујановића и Бориса Тадића, кулминацију ове, помало надреалистичне, историјске скаске.
Могућу Урошеву идеју о сумњивом праву Турака на земљу коју је он сам обрађивао, апсолутно сигурно је усвојио неко од његових потомака из овог низа. Ако људски живот има неки аритметички еквивалент, требало би да се већ Саво сусрео са политичким трендом који је у Горње Полимље донио Карађорђе Петровић и његови устаници.
Да подсјетимо, Карађорђе Петровић није Петровић-Његош, него само Петровић.
Негдје шездесетих година деветнаестог вијека, идеја да је земља коју су Урошеви потомци газили, обрађивали и чували, њихова много више него турска, почела је да се операционализује. Земљу коју су наводњавали и питомили, којој су већ неколико генерација предавали мртве, Урошеви потомци су почели да натапају својом крвљу. Њихове куће су гореле, њихово оскудно имање пљачкано, а они сами протјеривани са те земље и опет јој се враћали...
Негдје пред разграничење нове државе са Турском, склопљен је мир са Турцима у који је ушла и обавеза Урошевих потомака да земљу коју су обрађивали плате онима којима је та земља, током турске окупације, припадала.
Тако су они купили земљу коју су већ били, на јатаган, узели.
Када су ријешили свој проблем, дубоко свјесни да и изван њихове катастарске општине постоји и њихово име и њихова земља, и да су три развалине цркава око којих се одвијао њихов живот, само дио низа који је ишао до њихове постојбине, и даље, Урошеви потомци су ушли у веће и озбиљније истроријске пројекте, озбиљније и веће од њихових живота.
Ако пажљиви посјетилац дође до на Андријевицу, до Књажевца, гдје су два споменика из два светска рата, може на њима да нађе имена двојице тридесетдвогодишњака, оца и сина, Миће и Велимира.
Ако се изузме мој ефемерни ангажман у поледњим ратовима, у ком сам имао сасвим мале шансе да одржим овај континуитет погибије, ова драматична сага о ровачкој сиротињи се, послије ове двојице, расплињава у сасвим досадну причу.
И данас, сабирајући све шта су за три вијека дали у прилог свом постојању на мјесту гдје се њихов предак, прије три вијека станио, Урошеви потомци о свом трајању на Улотини говоре као о једном дијелу свога постојања. Урошев долазак је незаобилазан детаљ тих присјећања и угаони камен њихове самосвијести и препознавању себе у времену и простору.
Као да је њихово припадање тој земљи још увијек недоречено, незаокружено.
И, када имате бекграунд сиротиње која је својим животима платила све своје, и којој је претекло погибије и да подмири туђу славу и нафаку, онда вам се изоштри слух за препознавање намјере да то ваше, само вама вриједно имање, неко багателише и расипа.
Дакле, предсједник БРЦГ, окружен малобројним сељанима мјеста Ловћенац, испаљује тезу коју је, раније, усагласио са Предсједником Републике Србије, да су и Срби у БРЦГ и Црногорци у Србији једнако аутохтони и да су... и ту ми понестаје даха да пратим прилог војвођанске или црногорске, све једно, телевизије...
Знам за постулате јавног политички коретктног говора. Знам понешто и о теорији крви и тла и колико је то некурентна роба у данашњој јавности, знам понешто и о правима мањина, и о томе да смо Вујеновићев домаћин и ја, оба држављани Србије, у свему равноправни... хоћу рећи, знам да је мој јед неразумљив и неприлагодљив алгоритму којим се праве вијести, информише јавност и формира јавно мнење. Знам да се ни заслуге ни злочини мојих предака не могу приписати мени.
Мој јед тече једним подземним током, пролази затрњеним и одавно некрченим путевима који су напуштени када смо схватили снагу, силину и безобзирност управитеља БРЦГ.
Знам да је непристојан и лични тон и лични мотив и лични угао гледања који садржи овај текст, али морам да кажем.
Просто морам.
У мало бачко мјесто Винкелсберг је ушао један споредни побједник светског рата, ношен одлучујућом снагом великог налетника са истока. Винкелсбершки Њемци су одведени у логор, и старци и дјеца, мужеви одведени на кулук или масовна стратишта, понека жена и дјевојка силована.
На крају, Њемци и Њемице, млади и стари, потрпани су у воз и одведени у Њемачку.
Опустјелом Винкелсбергу је надјенуто ново име, које су донијели нови становници.
Из тог историјског сумрака, из тог никада расвијетљеног и описаног масовног злочина, изронила је једна необична, перверзна појава на политичкој и, уопште јавној сцени БРЦГ и Србије.
Ор'о крсташ, који је слетио на петар туђе куће, легао у туђи кревет, покрио се туђим јорганом, ставио главу на туђи јастук и заспао мирно и спокојно, као у своме, који је сио на туђу столицу и туђом кашиком из туђег тањира јео туђе, који је отворио врата туђе куће и пожелио добродошлицу свом Предсједнику, кликће да је он тамо, исто што и ја овдје.
Не може!
Никад и никако.
