Come vorrei essere un albero che sa dove nascie e dove morira'

Србадија

2011-05-30T05:55:00.000-07:00

Дакле, Медојевић је добитна комбинација.

Медо је за Србе нешто као халуциногена супстанца. Нешто као алкохол за Индијанце. Немају ензиме да га растворе него их гађа у главу, директно.

Има привлачно опојно дејство на српски рурални елемент.

Српски рурални елемент конзумира Меда са жељом да му Медо обезбиједи мало политичке коректности и да га са маргине пажње чаршије примакне центру. Сања Србадија како формира Владу са Медојевићем, како је вози Кривокапићев АУДИ, како носи кравате као Ђукановић и криви палчеве преко пута новинара који чита питања која му је баш за ту прилику саставила сама Србадија.

Србадија се слика са ситном боранијом, па боранија ставља те слике у креденац, крај бабе и дједа. Љубе Србадију времешне локалне активисткиње и њихова унучад.

Србадија купује Воја Станића и Рената Балестру.

Кад се баш олеши, сања Србадија да је Вук Бошковић.

Кад се Србадија наконзумира Медојевића, онда јој се стешки, па Србадија повраћа, боли је глава, подригује и сама себе куне шта јој ово шћаше.

Куне Меда и броји прилике које је пропустила због ове своје страсти.

Јутро послије тријежњења Србадији се Медо гади, не могу носу да га принесу и куне се да га више неће ни окусити.

Враћа се тада Србадија својим пословима, бројећи вријеме и новац прокоцкан на Меда.

Чим ишчили из Србадије горчина и жгаравица од Медојевића, Србадија почне причу како сад неће претјерати, како ће само мало, због расположења, ваља се...

Тад ја од Србадије бјежим, да ми не прича исту причу стоти пут, да јој се очи цакле од неутажене страсти и наивних надања и да ме мрзи што јој кажем да се не опија и не лаже саму себе.

13.09.2008.

Oр'о крсташ

2011-05-15T15:42:00.000-07:00

Урош Влаховић је прије неких триста година отишао из Роваца у Горње Полимље, које је опустјело послије Велике сеобе Срба. Турска држава се била консолидовала послије ратова са Европском коалициојом и уводила, данашњим речником речено, финансијску дисциплину.

Опустјеле полимске крајеве су турски феудалци насељавали српским живљем из Брда и Црне Горе јер са земље коју нико не ради нису могли да уберу порез. Тако је Урош Влаховић склопио аранжман са турским окупатором и дошао у питомо Полимље да би се спасио од глади коју је узроковала тадашња демографска експанзија која је трајала у Ровцима.

Нема података како је изгледала та сеоба, како се осјећао Урош када је прелазећи Комове угледао рајски предио долине Лима.

Станио се у једном селу које се први пут помиње у дванаестом вијеку, као мјесто одржавања црквено-народног сабора. Можда је, кулучећи, копао или косио око развалина српских цркава на Доњој Улотини или Осрецима и сасвим је могуће да је посумњао на право својих послодаваца на земљу на којој је кулучио...

Урош је изродио сина Милутина, а овај Пеја, Пејо Сава, Саво Божа, Божо Марка, Марко Мићу, Мића Велимира, Велимир Манојла, а овај Мирослава.

Овај десети, то сам ја.

Остали набројани нису доживјели сусрет Филипа Вујановића и Бориса Тадића, кулминацију ове, помало надреалистичне, историјске скаске.

Могућу Урошеву идеју о сумњивом праву Турака на земљу коју је он сам обрађивао, апсолутно сигурно је усвојио неко од његових потомака из овог низа. Ако људски живот има неки аритметички еквивалент, требало би да се већ Саво сусрео са политичким трендом који је у Горње Полимље донио Карађорђе Петровић и његови устаници.

Да подсјетимо, Карађорђе Петровић није Петровић-Његош, него само Петровић.

Негдје шездесетих година деветнаестог вијека, идеја да је земља коју су Урошеви потомци газили, обрађивали и чували, њихова много више него турска, почела је да се операционализује. Земљу коју су наводњавали и питомили, којој су већ неколико генерација предавали мртве, Урошеви потомци су почели да натапају својом крвљу. Њихове куће су гореле, њихово оскудно имање пљачкано, а они сами протјеривани са те земље и опет јој се враћали...

Негдје пред разграничење нове државе са Турском, склопљен је мир са Турцима у који је ушла и обавеза Урошевих потомака да земљу коју су обрађивали плате онима којима је та земља, током турске окупације, припадала.

Тако су они купили земљу коју су већ били, на јатаган, узели.

Када су ријешили свој проблем, дубоко свјесни да и изван њихове катастарске општине постоји и њихово име и њихова земља, и да су три развалине цркава око којих се одвијао њихов живот, само дио низа који је ишао до њихове постојбине, и даље, Урошеви потомци су ушли у веће и озбиљније истроријске пројекте, озбиљније и веће од њихових живота.

Ако пажљиви посјетилац дође до на Андријевицу, до Књажевца, гдје су два споменика из два светска рата, може на њима да нађе имена двојице тридесетдвогодишњака, оца и сина, Миће и Велимира.

Ако се изузме мој ефемерни ангажман у поледњим ратовима, у ком сам имао сасвим мале шансе да одржим овај континуитет погибије, ова драматична сага о ровачкој сиротињи се, послије ове двојице, расплињава у сасвим досадну причу.

И данас, сабирајући све шта су за три вијека дали у прилог свом постојању на мјесту гдје се њихов предак, прије три вијека станио, Урошеви потомци о свом трајању на Улотини говоре као о једном дијелу свога постојања. Урошев долазак је незаобилазан детаљ тих присјећања и угаони камен њихове самосвијести и препознавању себе у времену и простору.

Као да је њихово припадање тој земљи још увијек недоречено, незаокружено.

И, када имате бекграунд сиротиње која је својим животима платила све своје, и којој је претекло погибије и да подмири туђу славу и нафаку, онда вам се изоштри слух за препознавање намјере да то ваше, само вама вриједно имање, неко багателише и расипа.

Дакле, предсједник БРЦГ, окружен малобројним сељанима мјеста Ловћенац, испаљује тезу коју је, раније, усагласио са Предсједником Републике Србије, да су и Срби у БРЦГ и Црногорци у Србији једнако аутохтони и да су... и ту ми понестаје даха да пратим прилог војвођанске или црногорске, све једно, телевизије...

Знам за постулате јавног политички коретктног говора. Знам понешто и о теорији крви и тла и колико је то некурентна роба у данашњој јавности, знам понешто и о правима мањина, и о томе да смо Вујеновићев домаћин и ја, оба држављани Србије, у свему равноправни... хоћу рећи, знам да је мој јед неразумљив и неприлагодљив алгоритму којим се праве вијести, информише јавност и формира јавно мнење. Знам да се ни заслуге ни злочини мојих предака не могу приписати мени.

Мој јед тече једним подземним током, пролази затрњеним и одавно некрченим путевима који су напуштени када смо схватили снагу, силину и безобзирност управитеља БРЦГ.

Знам да је непристојан и лични тон и лични мотив и лични угао гледања који садржи овај текст, али морам да кажем.

Просто морам.

У мало бачко мјесто Винкелсберг је ушао један споредни побједник светског рата, ношен одлучујућом снагом великог налетника са истока. Винкелсбершки Њемци су одведени у логор, и старци и дјеца, мужеви одведени на кулук или масовна стратишта, понека жена и дјевојка силована.

На крају, Њемци и Њемице, млади и стари, потрпани су у воз и одведени у Њемачку.

Опустјелом Винкелсбергу је надјенуто ново име, које су донијели нови становници.

Из тог историјског сумрака, из тог никада расвијетљеног и описаног масовног злочина, изронила је једна необична, перверзна појава на политичкој и, уопште јавној сцени БРЦГ и Србије.

Ор'о крсташ, који је слетио на петар туђе куће, легао у туђи кревет, покрио се туђим јорганом, ставио главу на туђи јастук и заспао мирно и спокојно, као у своме, који је сио на туђу столицу и туђом кашиком из туђег тањира јео туђе, који је отворио врата туђе куће и пожелио добродошлицу свом Предсједнику, кликће да је он тамо, исто што и ја овдје.

Не може!

Никад и никако.

Захвалница Мила Ђукановића гласачима за независност...

2011-04-22T17:00:00.000-07:00

Postovana gospodo,

Vasoj paznji preporucujem izjavu g.Krsta Pavicevica povodom ovog spektakularnog poteza g.Djukanovica.

Predsjednik Građanske partije Krsto Pavićević kazao je Radiju Slobodna Evropa da je zahvalnicu slučajno vidio prije desetak dana, na Cetinju.

“Nijesam bio obaviješten o tome. Nezvanično sam čuo da su zahvalnice štampane u inostranstvu i dopremljene avionom”, rekao je on Radiju Slobodna Evropa, a prenijela MINA.

Gospodin Pavicevic nam nije nista rekao o kvalitetu stampe i gramazi papira.

Mada, mozda bi nas interesovalo kako znaju ko je kako glasao?

I jos nekoliko pitanja se namece nama koji smo ostali bez ove spomenice, pa je krijuci gledamo iz tudjih ruku.

Zasto samo "iskreno Vas, Milo Djukanovic"?

Pa i Kralj Nikola, koji je sebe zvao "Mi" uvijek je pored svog imena stavljao titulu jer je znao da nije vladar zato sto je Nikola vec zato sto je Kralj.

Svi predsjednici i premijeri u svijetu svoja obracanja gradjanima potpisuju imenom i funkcijom jer im nije izvanja tetka ostavila da budu predsjednici vec su ih izabrali glasaci.

Ja razumijem g.Djukanovica. Ni on, ni nosioci zahvalnice ne vide izvan licnosti g.Djukanovica ikakvu vlast, instituciju ili poredak.

Gospodin Djukanovic je mlad covjek, ali je njegov zivotni vijek, kao i svima nama, vremenski ogranicen.

Ja g.Djukanovicu zelim dug zivot i dobro zdravlje, ali kao gradjanin se usudjujem da postavim i neka pitanja vazna za funkcionisanje drzave i poslije bioloskog kraja koji i sve nas i g.Djukanovica neminovno ocekuje.

Kako ce g.Djukanovic atribute i prerogative svoje vlasti da prenese na onoga ko tu vlast bude vrsio poslije njega?

Moze li on, u toj pretpostavljenoj situaciji, svom nasledniku da kaze:"Od sad si ti Milo Djukanovic ", ako se njegov izbor bude zvao, recimo, Marko Markovic?

Da bi bolje razumjeli ovu protivrecnost posluzicu se primjerom Sloba Pavicevica, frizera iz Podgorice, koji je redovno jednog svog musteriju pitao :"Popovicu, bjese li ti Ivanovic?"

Naravno da ne ocekujem da ce taj izbor biti stvar slobodne volje gradjana. Prosto, kao i biolosku ogranicenost, nasa dosadasnja praksa tu neumitnost nedvosmisleno potvrdjuje.

Na spomenici nema naslova institucija i imena organizacija koje su pod zakonskom i politickom ingerencijom g.Djukanovica.

Nema simbola drzave i nema licnosti koje su zastupale ostale politicke cinioce koji su izvojevali samostalnost

Izvojevali samostalnost uz podrsku gradjana koji su, poimenice, poznati. "Poimenice poznati" znaci- svi do jednoga, po imenu poznati.

Nema pecata ni partije ni drzave.

Gospodin Djukanovic je odlucio da izmedju njega i naroda ne bude vise nikakvih posrednika.

Preimucstvo g.Djukanovica, koje ponistava sve istorijske paralele, je i to sto, u glavu, zna kome je ova obznana poslata.

Takvo sve-prisustvo i interakcija vladaoca i gradjana presedan je i zato, valjda, g.Djukanovic sebe u obracanju gradjanima i ne titulise.

Vjerujem da je g.Djukanovic u pravu kada smatra da u poznatim nazivima i definicijama nema one koja odgovara ovoj istorijskoj situaciji.

Parabola

2011-04-19T11:35:00.000-07:00

srijeda, 25 jun 2008 13:12 IN4S

Ako ste bili u muškom toaletu u hotelu „Crna Gora“ u Podgorici, znaćete zašto tvrdim da je taj toalet najupečatljiviji spomenik crnogorskog nacionalnog zanosa sa kraja prošlog i početka ovog vijeka. Hotel „Crna Gora“ je jedno od kultnih mjesta crnogorskog nacionalnog preporoda, tačnije crnogorskog nacionalnog porođaja. I moja malenkost ga je u tom periodu pohodila, ali sa ove strane gdje je bašta ka Nemanjinoj obali, a ne sa one strane ka, gle ironije, ka Karađorđevom parku gdje su sjedjeli preporoditelji i ostali crnogorski ultra patrioti.

Kako je fiziologija u Srba nalik na onu u Crnogoraca, a zadovoljavanje određene vrste fizioloških potreba i u njih i u nas se, tehnički, odvija na isti način, to mi Srbi u hotelu „Crna Gora“ koristimo isti toalet koji i Crnogorci. Nije to kao sa katedrom za maternji.

I, obretem se ja u tom toaletu, sa jasnim, razumije se, ciljem.
Otkopčam, da čitateljke izvinu kao sestre, je li, već... i onda... tako... i pogledam- nešto mi neobično... moram u vis...
Ne znam jeste li razumjeli, ali se radi o tome da je pisoar montiran na toj visini da je mjesto gdje se pri pravilnoj upotrebi pisoara, da izvinite, cilja, da je to na visini moga pupka...

Eto to. Ja nisam baš nizak. Mjerila me JNA, 193 santimetra. Ni ostala antropometrija i posmatranja koje je JNA sprovodila, a čiji su rezultati od značaja za ovu priču, nisu pokazali ekstremna odstupanja od prosjeka.

Propinjao sam se na prste kao Ašhen Ataljanc da bih mogao da udovoljim visokom crnogorskom standardu i prisjećao se ko bi sve od slavnijeh Crnogoracah morao preko puta, u park... Zamišljao sam kako bi bilo da izbije vulkan sa Broćnika ili Vežešnika i da lava konzervira Crnogorca koji koristi ovaj toalet, da mu se, kad ga otkopaju u dalekoj budućnosti, arheolozi čudom čude kako je uspijevao da, od početka do kraja, održi parabolu...

Taj problem održanja intenziteta procesa i pored pada energije potrebne za njegovo odvijanje, biće, vrlo uskoro, problem aktuelne crnogorske vlasti.
Biće interesantno vidjeti kako će tekovine vladavine crnogorskog nacizma crnogorska vlast početi da prilagođava potrebama svih, pa i Srba. Kako će da se rasprsne crnogorska euforija kada ostvarivanje prava Srba na svoj dio kolača postane notorna stvar.

Koju opscenu će vlast da pokuša da napravi? Kako će da utiče na rezultate sledećeg popisa? Kako će da se smanji broj Srba kada se nije smanjio u onom momentu kada su Crnogorci toliko vjerovali u svoje sposobnosti da su pisoare montirali na visini do ispod pazuha?
Ko će od njih da kaže, spustite ovo malo, ne možemo ovoliko da dobacimo?

Milan Popović je SDP nazvao nacističkom strankom. Dosadilo čovjeku da izvlači iz sebe nemoguće i otišao u park preko puta.
Ko je sledeći?

О бела, ћао

2010-07-19T05:42:00.000-07:00

''Проблем'' ''идентитеских питања'' не може да се расплете мирно. Црногорски нацисти су загризли залогај који нити могу да прогутају, нити да пусте. Расплет ће, и поред тренутног одбијања и једних и других, да буде правна диоба наслеђа БРЦГ између двије антагонизоване заједнице које живе на истој територији.
БРЦГ не може да постоји aкo у њој постоје Срби, и ако њихов број не опада.
То је сада потпуно јасно.Она је болесник која не осјећа више од половине свог тијела, па тај утрнули дио туче, гори врелим жељезом и кида ножем, не знајући да тако себи пушта крв и себе убија.
Наказа треба да умре.
Помозимо јој.

2009-10-06T11:30:00.000-07:00

У нашем народу је, од увијек, постојао критички однос према појавама којима се неумјерено придавао велики значај.

Убиствена метафора ''курац на бицикло'' никада није визуелизована.

Најавом бојкота избора и институција БРЦГ створила се ситуација да усвојимо и то визуелно искуство.

Orao iz Doline Bogova

2008-04-17T00:09:00.000-07:00

Dobro procitajte ovo, jer je ovo osnova za ovu kratku pricu:

LEGENDA O NASTANKU CETINjA

Nekada davno u najstarija vremena
Bog napravi zemlju i narode koji će živjeti na njoj.
Dijelio je Bog narode po zemlji
dajući svakom narodu prostor koji mu je namijenio.

I kad Bog pomisli da je završio anđeli mu rekoše:
Mili Bože ostao je jedan mali ali vrijedan narod,
dostojan tvoje pažnje.

Božije se obrve nabraše
i na sve strane poče da grmi i sijeva.

Na moru se digoše ogromni talasi,
a Zemljom dunuše pomamni vjetrovi.

A onda sve stade.
Bog progovori:
Ovo što sam za sebe ostavio
i što nazvah Crna Gora
neka bude dom tom narodu
i neka se oni zovu Crnogorci,
a ovo dje sada stojim neka se zove

CETINJE

i svi oni koji se rode i odrastu na Cetinje
neka budu Bogovi, a

CETINjE DOLINA BOGOVA

zagrmlje i sunu kiša iz neba i iz zemlje,
a onda Sunce
kako tada tako i dan danas.

Sunce ti jebem!
I ovo ludilo udje u standarde javne komunikacije!
Gledao sam izvjestaj na nacistickoj RTCG kako reporter, koji je tamo od mojih para posao, kaze:"Sto o novom-starom prijedsjedniku kazu u Dolini Bogova?"
Zar Bogovi imaju predsjednika?

Ja se sjecam jednoga iz Doline Bogova koji je sebe zvao "Orao". Imao je tuniku kao da je sa El Grekove slike utekao. Boje trula visnja, a naprijed na tunici mu je pisalo velikim crnim slovima "ORAO". Nije se rukovao nego je pruzao saku sa zgrcenim prstima kao kandzu.
Imao je "paz" frizuru, samo malo duzu...gledao sam ga po Becicima ljeti, a ne znam gdje je zime provodio.

Nije uspio da realizuje svoj projekat da od Cetinja napravi orlovsko gnijezdo.

Negdje se, poslije, zagubio.
Valjda je hospitalizovan.

Dovitljivi mu zemljaci, vazda spremni na zajebanciju, vodili su ga svojoj kuci na konak, pa mu nudili drvo u avliji da na njemu spava, ka' 'tica, a u kafani mu prinosili zrnevlje na tanjiru, da kljuca.

Ne znam sta se u njegovoj dusi dogadjalo, ali nisam vidio da ga to vrijedja.
Gledajuci kako ga muce vise sam ja patio nego on.

Gre’ote.
Njega nisu pustali da nas zajebava sa televizije i nije bio predstavljan kao konceptualni umjetnik, nisu ga pustali da po bijenalima ubija dnevnice i autorske honorare, nije dobijao nacionalnu penziju, nije mu UDBA dala sofera niti je dobio spomenik kulture da u njemu razvija biznis posto mu taj biznis izreklamira drzavna televizija u "Dnevniku".
Nije ga, kazem, reklamirala drzavna televizija niti udruzenja umjetnika, niti NVO sektor i nije sjedio Mirasu u krilu, niti je Nikolu Petrovica-Njegosa, negdje oko Bozica, pred kamerama gadjao orasima i pasuljom kao da mu je ovaj polaznik.

"Orao" je bio zaljubljenik u lokalnu mitologiju kome je ta ljubav metastazirala na njegovu stetu.
To ga cini gotovo neponovljivim bastinikom te lokalne tradicije.

Nikad, Radovane

2008-04-03T15:30:00.000-07:00

Haradinaj je oslobodjen.
Hasim Taci, zvani Zmija, dobija konkurenciju. Mora da ce da padne cijena heroina.
Zmija je tri puta pokusavao da rokne Ramusa, ali nije uspio pa su Amerikanci spakovali Ramusu tvorza dok Zmija zavrsi neke poslove.
US AID, sto se ono kaze.

Iz zone u kojoj je Ramus bio sef bande protjerano je 50.000 Srba.
Njemu nije sudjeno po komandnoj odgovornosti, kao sto je to slucaj sa srpskim oficirima, iako je teroristicka banda u kojoj je Ramus bio lokalni harambasa pretvorena u Kosovski zastitni korpus, koji, od nedavno, moze da dobija isporuke oruzja i od USA.

Dakle, oslobodjen je ovaj bandit i onaj drugi bandit, a treci bandit je dva puta (!) pretjerao pa je dobio 6 godina.
A ovo je hit izjava kretena koga zovu sudijom:"Pretresno veće je, naveo je sudija Ori, "steklo snažan utisak da se suđenje odvijalo u atmosferi u kojoj se svedoci nisu osećali bezbedno", kao i da na Kosovu postoji "nestabilna bezbednosna situacija koja nije ugodna za svedoke".
On je oslobodjen jer niko nije smio da svjedoci- ko nije totalni idiot samo ovako moze da shvati ovu izjavu sudije Orija.

Montenegro vero je dala svoj doprinos ovom projektu kontrole svjedoka onim saobracajnim udesom na Koniku gdje je poginuo jedan pjesak, koji je, treba li napomenuti, bio svjedok protiv Haradinaja.
Ovako veliki nesojluk da prodje bez Montenegro vero, pa to nije moguce.

I, gdje smo mi Srbi u ovoj prici, osim u klinikama za vadjenje unutrasnjih organa?

Prije nekih pet-sest godina, jedan od suosnivaca Matice Brda mi je trazio pecat nase organizacije sa obrazlozenjem da zeli da organizuje i prijavi neko guslarsko-poetsko vece. Nisam fan gusala, ali nasa organizacija ruralnost drzi za kulturoloski imperativ, pa sam rado dao pecat za jednu tako vaznu manifestaciju. Medjutim, za dva dana, na naslovnoj strani svih novina osvane naslov koji kaze da je Matica Brda organizovala mitinge podrske Radovanu Karadzicu.
Nisam bio ni neki Radovanov fan, ne bih ga bas odao za onih 2.000 000,00, ali nisam bio bas siguran da zelim da mu organizujem mitinge podrske. Osim toga, Maticu Brda smo bili zamislili kao nesto sasvim drugo.
I, naljutim se ja strasno, posvadjamo se, ja uzmem pecat i od tada taj pecat niko nije vidio osim mene i ljudi kojima potpisujem i pecatiram izjavu da ni na koji nacin i ni pod kakvim okolnostima nisam Crnogorac.
Imao sam neke polemike na MANS-ovoj mejling listi sa izvjesnim NVO kontrolorom policije koji brizljivo cuva napise iz novina o ovoj aktivnosti organizacije kojoj samo ja pripadam i u cije ime samo ja nastupam.
Tako je americki skakac u vis Dvajt Stouns osnovao atletski klub "Pustinjska oaza" kome je bio predsjednik, sekretar i jedini takmicar. On je prvi letvicu preskocio licem okrenut ka gore, a zadnjicom okrenut ka dolje. To jest, na problem savladavanja prepreke je gledao potpuno obrnuto od svih ostalih.
I ja se na MANS-ovoj listi cesto osjecam kao moj sportski idol iz djetinjstva i jedan od rijetkih Amerikanaca za koga sam, u zivotu, navijao.
Elem, naljutim se ja, uzmem pecat, ali odustanem od odluke da se javno, u novinama, ogradim od ove zloupotrebe Matice Brda.
Dugo sam, nevin, trpio napade NVO kontrolora policije koji me je gadjao isjeccima iz novina i slikama svoga tate. Cutao sam i branio se slobodom govora onih koji su govorili na mitinzima podrske Radovanu, a u navodnoj organizaciji Matice Brda. No, Kontrolor bjese neosjetljiv na patnje nas Srba i ja sam za NVO javnost ostao Radovanov jatak, i, sasvim vjerovatno, da mene nije bilo odavno bi Radovanu sudili.
I sada, Ramus oslobodjen, nije ubijao sam, nema dokaza, odnosno svjedoci nisu sigurni iako je "Kosovo" napravilo krupne korake u pravcu demokratije.
I, posebno, u zastiti srpske manjine.
"Radice naporno da bi ostali u procesu."
Amerika je prijatelj srpskom narodu a Hrvatska je sigurna da njeno priznanje "Kosova" nece uticati na njene odnose sa Srbijom.

Radovane, oprosti, mislio sam da sam u pravu, da treba da izadjes pred sud.
Mislio sam.
A sada kazem- Nikad!
Nikad, Radovane!

Cetinje Cetinjanima, pare poreskim obveznicima

2008-03-27T14:45:00.000-07:00

Vijesti
Posljednji update: 22. Mar 2008, 09:03
Island dobio, Vuk Karadžić izgubio ulicu na Cetinju
Na predlog nevladine organizacije Društvo prijatelja Islanda, Skupština Cetinja je odlučila juče da ulicu koja je nosila naziv reformatora srpskog jezika Vuka Karadžića preimenuje u Islandsku ulicu.
Ovo je učinjeno, kako prenosi današnja štampa, "u znak zahvalnosti prema državi koja je prva priznala nezavisnu državu Crnu Goru".

U prestonici RCG je promijenjeno ime ulice i izbrisano je ime Vuka Karadzica, reformatora srpskog jezika i nadjenuto je neko drugo.
Time je prestonica pokazala koliko drzi do 32% gradjana drzave kojoj je prestonica.
Niko normalan ne moze ovo preimenovanje da obrazlozi drugacije nego time sto je Vuk Karadzic jedna od najvecih licnosti u istoriji srpskog naroda.
Ja ne drzim do toga sto predsjednik Vlade RCG Milo Djukanovic misli da svi treba da se ugledamo na Cetinje, jer je to sta je rekao jedna obicna budalastina motivisana ubjedjenjem da je citav prostor aktuelne RCG podlegao nacifikaciji koju sprovodi njegov licni rezim.
Ne drzim ni do srpske nacionalne mitomanije koja Cetinju daje nekakvu posebnu ulogu u istoriji Srba.
Ne drzim pretjerano ni do prijateljstva sa Islandom, ali ako me pitate i meni je on blizi nego Cetinje, kao sto je Island Cetinju blizi nego ja.
To je prirodno i od toga ni ja ni Cetinje nemamo neke stete.
Medjutim, nisam ja prestonica, nego Cetinje.
Zato, ako je Cetinje prestonica RCG onda bi bilo dobro da svoje sovinisticko ludilo Cetinje izzivljava od svojih para, a ne iz budzeta RCG, koji Srbi finansiraju sa 32%.
Time bi Cetinje, kako drugacije nego cojski i dostojanstveno, moglo da cini sta hoce a da niko ne moza nista da mu prigovori.
Dotle, dok se grebu od nas Srba, red bi bilo da obrate paznju kako mi Srbi na micanje Vuka Karadzica gledamo.
Red bi bilo, iako ova fraza nikakve veze sa stvarnoscu u RCG nema.

Metohija

2008-02-15T15:17:00.000-08:00

“As, majkutibožju”, adutirao je tata, a mladi dentista Igić je odgovarao:”Bum ti ja pokazal...” i tako je ruka došla do dr Jankovića koji je, uz komentar na kajkavskom, bacao kartu.
Snajperista je mirno, kroz svoju nišansku spravu, ovu scenu mogao da vidi kao idiličnu, ne vidjevši i ne čuvši moju majku koja je iz kuhinje molila kartaroše na balkonu:”Ulazite, kuku meni, sve će vas pohapsit’!”
Izmedju snajperiste i kartaroša bio je prostor na kojem je ogromna masa Albanaca, nakon svake, s mukom porodjene rečenice, zviždala Josipu Brozu koji je tu upravo držao govor.
“Zahvaljujem vam se na ovako velićanstvenom doćeku”, rekao je Broz masi, i otišao.
“Čuste li ga šta reče, pička li mu materina”, zabrinuto je upitao dr Janković svoje kompanjone kad je sabrao šta je Broz, u stvari, rekao.
Tako je, tu ispod naseg balkona, u Đakovici održan jedan u seriji govora kojima je Broz ovjeravao rezultate Plenuma. Četvrtog plenuma. Brionskog.
Naravno, bili smo upozoreni da toga dana ne izlazimo na balkon.
Neko kratko vrijeme poslije toga, mala družina veselih kartaroša je, jedan po jedan, pokupila čeljad i mobilje i napustila Metohiju.
I ne samo oni, “Svi odoše”, šaptali su Srbi u krugu svoje porodice, ali ne i sa drugim Srbima.
I ode i naša porodica.
Mi, djeca, smo ponijeli uspomene koje su blijedjele, ekavicu koja se vremenom gubila, deminutive karakteristične za govor Srba iz Metohije, sjećanje na snijeg koga kasnije u Podgorici nikada nije bilo i u ušima melodična imena naših prijatelja Albanca koji su nas redovno posjećivali, sve do Plenuma.
Dugo poslije dolaska u Podgoricu je iz moje lake ijekavice iskakalo i “jok, more”, koje mi se, evo, odavno nije omaklo. Bježi jezik kao od rane.
I nije to sve. Ni izbliza to nije sve.
Nije sve ni jasna slika manstira Visoki Dečani i šume iza crkve sa desne strane, kojom dokazujem da je to autentično moje sjećanje jer je to drveće odavno posječeno.
I nije to sve šta sam ponio iz Metohije. Nije to ni u govoru ni sluhu.
Ponio sam osjećaj koji se vremenom pretvarao u čvrsto ubjedjenje da je tamo ostalo nešto šta smo napustili vjerujući da nam to nešto nije tako važno. Ubjedjujući sebe da nam to nije važno. Lažući sebe da nam to nije važno.
Osjećao sam kao da imamo nešto šta skrivamo u našem odnosu prema Metohiji, kao da solidarno ne govorimo o nekom zlu koje smo zajedno počinili pa i medju sobom o njemu ćutimo da se pred drugima ne bismo odali.
I, naravno, kao u svim i najboljim i najlošijim romanima, taj naš grijeh počinje da nam se vraća i dolazi nam u susret. Ne možemo da ga zaobidjemo. Da okrenemo glavu od njega ili da se sakrijemo iza neke druge velike stvari koju smo napravili na uštrb toga šta smo izdali.
Teško nam je.
Suočavamo se sa istinom da i čovjek i narod mora da se, po svaku cijenu, bori za ono šta voli

Ante Miročević

2007-09-28T20:33:00.000-07:00

Volej sa oko trideset metara, golman nemocan... golgeter domaceg tima, zanesen majstorijom koju je izveo, trci, pada na koljena ispred domace publike na zapadnoj tribini i dize ruke uvis. Publika, kao po komandi ustaje i zvizdi Geniju.

U vrijeme kada je Ante Mirocevic igrao fudbal bilo je neuljudno da strelac gola previse egzaltirano slavi sebe i svoju majstoriju. U tom vremenu domaci sportski novinari nisu davali pompezne nadimke, pa je nadimak koji je pripadao Antu Mirocevicu, mnogo kasnije, dobio Dejan Savicevic.

Tih sedamdesetih u Titogradu, za vaznijih utakmica, Aero-klub “Spiro Mugosa” bi sa dvije-tri hiljade metara bacio Pera Dedica iz aviona i on bi se lagano i savrseno precizno spustio na centar sa loptom i utakmica bi mogla da pocne.

Ponekad bi, u poluvremenu, Šuke, omanji celavi debeljuskasti elektro-inzenjer sa brkovima i naocarima, poliglota i pasionirani ljubitelj hokeja na ledu (!), zonglirao loptom praveci krug oko igralista po zemljanoj atletskoj stazi. Nikada mu lopta nije pala i nikada nije dobio aplauz cinicnih Podgoricana. Jedva su cekali da izadje, da ih vise ne zamara svojom savrsenom vjestinom i ne iritira rasponom svojih neobicnih znanja.

Nasa mirna fubalska popodneva su poremecena jedino za postojanja cetiri zone Druge lige, kada su nas pohodili f.k.”Lovcen” sa Cetinja i njegovi navijaci. Pravili su veliku larmu i prkosili domacinima pjesmom:

Kraj Cetinja selo malo

Titogradom se nazvalo

Domacini, nenavikli, cudom su se cudili agresivnosti gostiju, a jos vise tome sto je bilo ocigledno da oni ne gledaju utakmicu i da ih rezultat ne zanima i da im je jedino vazan efekat koji ostavljaju kod domace publike. Zbunjene, ne uplasene ili iznenadjene, vec zbunjene titogradske fudbalske publike. Publike koja je fudbal dozivljavala tako da je znala da zvizdi sudiji koji navija za “Buducnost” ili aplauzom pozdravi fudbalere “Maribora” koji su upravo eliminisali “Buducnost” iz kvalifikacija za Prvu ligu, i to na poslednjem koraku, i to na stadionu “Pod Goricom”.

E, toj publici se obracao ovaj cudni ansambl u svom nebuloznom nastojanju da probudi lokalni rivalitet i da mu da nekakav sadrzaj. Tadasnja titogradska publika, vrlo nepouzdane pripadnosti kolektivitetu koji bi definisao termin “Titogradjani” nije imala motiva da odgovori, nije imala sadrzaj odgovora jer odgovor zahtijeva logicno pitanje ili realan izazov.

Ko zna kako izgleda kasno popodne u Podgorici ili, tacnije, kako je izgledalo kasno nedeljno popodne u Titogradu u nekom suncanom septembru sredinom sedamdesetih, zna da ne postoji navijacka strast koja bi zanijela tadasnjeg navijaca da pokvari svetost te atmosfere nekakvim vikanjem koje nema veze sa fudbalom, koje nije izraz trenutnog nadahnuca vec orkestrirano dranje.

To je, zaista, bio nov momenat u uvijek iznova velikom dozivljaju fudbalske utakmice i ja sam netremice gledao u larmadzije.

Sjecam se kako sam spustio svoj znatizeljni pogled kada me je svojim ostrim pogledom uplasio jedan od cetinjskih navijaca sa velikim zulufima i dugackom kosom u uskoj teksas-kosulji iz cijeg je dzepa napadno virio “zlatni Marlboro”, “zbroda” kako se govorilo za artikle kupljene na feribotu “Sveti Stefan” kojih nije bilo na nasim trafikama, prodavnicama i u apotekama i kojima je nasa sitrotinjska uobrazilja davala mitoloske sadrzaje.

Izmedju sve prde i nakarade kojom se bio okitio ovaj gospodin, ja sam najbolje zapamtio njegov ostri pogled koji nije oprostio mojoj djecijoj znatizelji.

Sada, poslije trideset i nesto godina, razmisljam kako sam mogao i tada da dozivim hladan, zagonetan strah, pred kojim covjek naseg iskustva kaze- nije ovo bez neke, nece ovo na dobro da izadje.

Ovaj pogled, vidjecemo, razdvojice ovu pricu od hiljada slicnih prica iz provincijskih gradova bivse SFRJ i kao njena dramska kluminacija ucinice je neinteresantnom, nefilmicnom, lisenom dinamike i tragike kojom se osvaja “bajram mubarek Oskar”.

Uvece smo slusali “Dnevnik” TRT-a (Titogradska radio-televizija) o “pojavama koje su stetne za nase samoupravno socijalisticko drustvo” kako su nazvane posprdne pjesmice na racun “grada koji nosi ime...” i tako su salve uvreda koje smo culi zamotavane u formule kojima je tadasnja stvarnost slikana u namjeri da se preobrazi, izoblici, preboli i zaboravi.

No, vratimo se veselim Cetinjanima.

Upravo tih godina je srusena Njegoseva kapela na Lovcenu. Ispred Cetinjskog manastira su odrzavani protesti omladine zbog stava Crkve da ne treba rusiti crkvu.

Kakva li je tek agresivnost pokazana tamo pred Manastirom? Sta li su tamo vikali?

Da li su se sreli pogledi monaha i demonstranata?

Zaista, da li su se sreli njihovi pogledi?

Sta su nasi gosti, sjurivsi se iz “Grada heroja” u nasu nedeljnu sportsku idilu, htjeli da nam poruce svojom vikom dok je u miru razvaljivan oltar? Nije li dozivljaj koji su imali na razvalinama Hrama bio previse intenzivan da bi ostao tajna, mala perverzna intriga provincijskog gradica u izumiranju?

Malo je svjedocanstava o samom cinu rusenja. Gdje je zaboden prvi pijuk, koji je dio oltara prvi odlomljen, da li su majstori otvorili “bocu” i da li je ko viknuo:”Srecna rabota!”

Jedna scena snimljena filmskom kamerom, koju sam prvi put vidio ranih devedesetih, u kojoj helikopter levitira iznad Kapelice spustajuci nekakve sajle ka njoj, dok u njoj odjekuju eksplozije, smjestila je ovaj dogadjaj u moje pamcenje i dala mu jednoznacan vizuelni sadrzaj.

Slika koja jasno dokumentuje jedan dogadjaj, detaljna kao policijska rekonstrukcija zlocina. Faktografija.

Kako, medjutim, filmovati prijatno topli suton i narandzasto nebo od sunca koje je zaslo ka Hercegovini, neponovljivi miris borovine u podgoricko kasno ljeto i djecaka koji se kroz Njegosev park vraca kuci sa utakmice, dok mu u mislima stoji slika koju nikada nece zaboraviti.

Godinama nakon tog predvecerja, vracala mi se nelagoda pri sjecanju na taj pogled i uvijek isti osjecaj da to nije zaokruzen i cio dozivljaj i da postoji onaj drugi dio. Odgovor, objasnjenje.

“Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aureliano Buendija ce morati da se seti onog vrelog popodneva kada ga je otac poveo da upozna led”, prva je recenica jednog cuvenog romana. Ova recenica sasvim lici na odgonetku velike tajne koju sam ponio iz djetinjstva.

Medjutim, samo lici.

Nase naknadno iskustvo daje oblike i znacenja dogadjajima koje jos u djetinjstvu zapamtimo kao nedorecene i neobjasnjene. Ono im pridaje misticno znacenje, prepoznaje ih kao upozorenje i razvija uobrazilju da ti dogadjaji imaju smisao visi od onoga koji su imali u vremenu nasega djetinjstva.

Tek saznanja stecena u zrelijim godinama su mi pomogla da sklopim mozaik i smjestim moj dozivljaj u realan istorijski i drustveni kontekst.

Manir kojim su nas zapanjili cetinjski navijaci, sredinom devedesetih je poceo da biva neodvojivi dio svakodnevice u RCG. Taj nacin komunikacije i toliki intenzitet vrijedjanja postao je konstanta zivljenja u RCG. Te uvrede vise ne ispaljuju samo navijači već i školski udzbenici, državne i privatne novine i televizija. One postaju drustveno prihvatljive, cak i poželjne. Stvar preovladjujućeg ukusa. Norma ponašanja.

Tako je izgubljena privlačnost koje su u socijalizmu imale pojave sa skrivenom političkom sadržinom.

Ja tada nisam razumio da je ovu bulumentu organizovala neka tadasnja politicka struja, neki DB da agresivnim javnim nastupom skrene paznju na prerastanje jedne bolesti provincijske smoobmane u nacionalnu ideologiju. Nisam znao i nisam mogao da pretpostavim da je sjurivanje navijaca, u stvari, lavina izazvana pobjednickim rusenjem Kapelice.

Moje djetinje uvjerenje da sam se sreo sa nečim neobičnim i tajnovitim rastočeno je u osjećaj gadjenja i prezira.

I, eto, sav dramski sadrzaj ove price stao je u tri scene. Nedovoljno da se kod onih koji odredjuju sudbinu ovog svijeta iznudi sazaljenje. O filmskoj nagradi koju, obicno, dobijaju narodi cija je nesreca u modi za ovu sezonu proljece-ljeto, da i ne govorim.

Predstava se, dakle, zavrsava.

I, sad idu ona slova, kabloman... asistent fotografije... dolbi stereo, Studio Kosutnjak... a iza njih, djecak sa sredine ove price ide Njegosevim parkom ka najljepsem sutonu pod ovim nebom, kada sunce zadje ka Hercegovini, a publika je vec ustala, cuje se zagor, grabi se mjesto da se sto prije izadje.

Niko ne vidi da djecak ide tom zemljom kao da tu nikada nije sutnuo loptu, kao da nikada tuda nije vozio bicikl, kao da se tu nikada nije zaljubio, kao da nikada ... i kao da nista...

Orevuar, Montenegro

2007-09-26T08:46:00.000-07:00

Zaustavio sam kola i parkirao ih na vrhu glavne ulice. Još mi nisu navirale slike iz djetinjstva koje sam, dijelom, tu proveo. Jedna od prvih u nizu zgrada i mali, uski balkon koji gleda niz ulicu sam prepoznao, kao i dvoriste zgrade u koje se ulazi kroz “portun”. Zid kuće koja oivičava dvoriste je bio zelen kao i onog dana kada smo pokućstvo utovarili na kamion.

Popeo sam se na prvi sprat, vrata desno. Pamtim raspored, ali utisak vec vidjenog jos nemam. Raspitujem se kod gospodje koja ulazi u zgradu da li se neko sjeća ko je zivio na prvom spratu. Gospodja tu živi veoma dugo ali se ne sjeća . Naš komsija Cale je, kaže, nedavno umro. Bavio se komasacijom (ukrupnjavanjem poljoprivrednih posjeda). Moj otac mu je čestitao Nove godine parolom:”E viva komasacija!”

Silazim do parka u kom je nekada bila kafana, sa druge strane ulice je Lučka kapetanija, pa se okrenem i odem desno, ka crkvi i osnovnoj školi “Ivo Lola Ribar”. Vraćam se do zgrade neke javne službe izgradjene u stilu šezdesetih godina, sa širokim stepeništem. I tu vec slutim da sam na pragu onog osjećaja koji čovjek ima kada nadje neku sliku iz djetinjstva. Podignem pogled i pročitam-”Opštinsko javno tužilastvo Veliko Gradište”.

Kako bizarni detalji ostaju u pamćenju.

Gdje li je u čovjekovoj svijesti ključ njegovih sjećanja? Šta li sam tu doživio pa me je baš slika tog širokog stepeništa navela da se jasno sjetim još niza slika koje sam ponio iz ove varoši?

Glavna gradištanska ulica se završava na vrhu parka ispod kojeg je, nekada, bilo kupalište. Na drugoj obali je Rumunija.

Iznad kupališta su, te godine kad smo otišli iz Gradista, vojnici JNA kopali rovove i igrali odbojku.

Intervencionističke trupe su ušle u Cehoslovačku, neki član OK SK Veliko Gradište je rekao da treba da udju i u Jugoslaviju, tata nije htio da podigne optužnicu, dolazio je viši tuzilac iz Beograda i tata je zamoljen da ode.

Da se ne bi pravio slučaj.

Od svega toga se sjećam kako sam, idući plićakom, na gradskom kupalištu na Dunavu, ugazio u udubljenje i kako mi je voda prešla preko glave. Nisam bio zatvorio oči i u sjećanju mi je ostala slika sunca i trunja koje plovi kroz vodu. Sledećim korakom sam izronio.

Prije toga sam, u sred utakmice lokalnog fudbalskog kluba, pretrčao teren po sredini. Taj klub je imao poetično ime: Velikogradištanski sportski klub, skraćeno VGSK. Ve-Ge-eS-Ka.

I obreo se u kamionu za Podgoricu.

Na margini jedne velike istorijske priče, paradigme čitave druge polovine dvadesetog vijeka, ja sam uronio u Dunav, zaustavio disanje i izronio.

Da li me je istorija tada zaobisla?

Ne. Niti sam se tamo obreo bez uticaja istorije. Niti sam odatle otišao bez uticaja istorije, niti je moj ponovni dolazak u Veliko Gradište bez uticaja istorije.

Jedne večeri, dok su još trajala natezanja oko Referenduma, ukrcao sam kola na auto-voz Bar-Beograd, i otišao odande gdje sam se davno, povlačeći se pred Varšavskim paktom, obreo.

Najgorom prugom zapadno od Karačija, nastavio sam svoj put od Djakovice preko Velikog Gradista i Podgorice za Beograd, via Lapovo.

Dok je voz isao uz Bratonožice i sve u kabini spavaćih kola škripalo i puckalo, osjećao sam se kao da izranjam i opet hvatam vazduh. Riješio sam da dam komentar istoriji koja me je vijala po srpskim zemljama i onima koje su to nekada bile. Uzeo sam mobilni telefon i poslao cirkularnu poruku svojim prijateljima:”Orevuar Montenegro, jeb'o nas ko nas sastavi.”