Чије дијаспоре? Где дијаспоре? Одакле дијапоре?
Лексикон страних речи и израза, ''Милан Вујаклија'', под одредницом ''дијаспора'', наводи-''расипање, расутост, расејаност; у Новом завету: Јевреји прогнани из Јудеје и расејани по другим земљама; у братствима: чланови који станују одвојено; у ботаници: назив за сваки део биљке који се од ње природно одваја и даље сам размножава.''
Сајт ''Телеграфа'' цитира Абазовића:'"За допринос у разним сферама који сте остварили у држави Србији, нашем најближем и најдражем суседу, у земљи са којом имамо посебне односе и везе, и у жељи да их саткамо и са свим осталим комшијама и земљама света, мала Црна Гора, земља сунца, забаве и вина, земља предодређена да заступа мир и толеранцију, жели да вам искаже захвалност.''
Дакле- сунце, небо, вино, забава, најближи, најдражи. Цео свет!
Мала Црна Гора, предодређена да заступа мир и толеранцију. Зашто ми неко раније није рекао да живим у оваквом рахатлуку, у инстаграм разгледници, у сну београдске спонзоруше о земљи Монтенегро?
И заиста, земља мора, сунца и вина, мира и толеранције, је метафора из најступиднијих представа о овом овде простору и животу у њему као комедији менталитета, у којој је увек победник неотесана, аморална битанга, без знања, без васпитања, без икаквих вредности.
Славни сликар Урош Тошковић је, у интервјуу ''Вијестима'', рекао-''Нама Црногорцима је неваспитање донијело славу.'' И јесте тако. Само што су некад аморалне динарске битанге (начелници ОЗНЕ за град Београд, Вељко Мићуновић и Јово Капичић) убијале Београђане, у хиљадама, а данас њихови наследници, идеолошки и билошки, глуме сеоске селебритије на гарден партијима ''Црногорске куће''. Или, из НВО сектора, воде рат против Србије.
Поменути Мићуновић се данас води као, цитирам ''легендарни Титов амбасадор'', а не као масовни убица на, објективно, окупираној територији. Е, то је начин на који функционишу они којима је неваспитање основно животно оруђе.
Мала Црна Гора, предодређена да заступа мир и толеранцију. Зашто ми неко раније није рекао да живим у оваквом рахатлуку, у инстаграм разгледници, у сну београдске спонзоруше о земљи Монтенегро?
И заиста, земља мора, сунца и вина, мира и толеранције, је метафора из најступиднијих представа о овом овде простору и животу у њему као комедији менталитета, у којој је увек победник неотесана, аморална битанга, без знања, без васпитања, без икаквих вредности.
Славни сликар Урош Тошковић је, у интервјуу ''Вијестима'', рекао-''Нама Црногорцима је неваспитање донијело славу.'' И јесте тако. Само што су некад аморалне динарске битанге (начелници ОЗНЕ за град Београд, Вељко Мићуновић и Јово Капичић) убијале Београђане, у хиљадама, а данас њихови наследници, идеолошки и билошки, глуме сеоске селебритије на гарден партијима ''Црногорске куће''. Или, из НВО сектора, воде рат против Србије.
Поменути Мићуновић се данас води као, цитирам ''легендарни Титов амбасадор'', а не као масовни убица на, објективно, окупираној територији. Е, то је начин на који функционишу они којима је неваспитање основно животно оруђе.
Однос црногорске државе према Србији је дефинисан, пре свега, признањем лажне државе на територији Србије, протеривањем амбасадора Србије, сталним оптужбама за мешање Србије у унутрашње ствари Црне Горе.
Однос државе Црне Горе према Србима у њој је најлакше описати једним, наизглед неважним податком- У Министарству иностарних послова Црне Горе ради један Србин.
Један једини Србин.
Помињање те чињенице вас, аутоматски, избацује са јавне сцене.
То је поставка ствари на планети Монтенегро.
Постављена на овим основама, политика Црне Горе према Републици Србији, за свој јавни исказ има гарден партије, ивенте са селебритијима, штосеве, вицеве, хахаха изјаве, шампањац, дипломатске пријеме и бесадржајне поруке општих места дипломатске куртоазије зачињење етно наслеђем празне приче.
Хоће рећи- ''Србија је нама најближа и најдража, зато се ми према њој односимо као искрени непријатељи, јер ми јесмо битанге, али смо себи страшно симпатични, тако да не можемо да замислимо да нам Србија истом мером одговори. Уз то, смо ми слуге њених душмана, који су много јачи од ње''
Ми, који из даљине гледамо овај приказ црногорског барбиленда, овај штосерај којим се заслепљују београдске спонзоруше, у њему видимо само једно- како пада последња одбрана здраве памети и доброг укуса међу Србима у борби са црногорским кичом или ''црногорким џибер гламуром'' (Игор Јарамаз). И у свему томе видимо икону српске саборности, српске памети, главну звезду тик тока у Срба, чије се изјаве, цитати из филмова, шаљу између Срба, Петра Божовића, како прима награду за црногорску дијаспору.
Хоће рећи- ''Србија је нама најближа и најдража, зато се ми према њој односимо као искрени непријатељи, јер ми јесмо битанге, али смо себи страшно симпатични, тако да не можемо да замислимо да нам Србија истом мером одговори. Уз то, смо ми слуге њених душмана, који су много јачи од ње''
Ми, који из даљине гледамо овај приказ црногорског барбиленда, овај штосерај којим се заслепљују београдске спонзоруше, у њему видимо само једно- како пада последња одбрана здраве памети и доброг укуса међу Србима у борби са црногорским кичом или ''црногорким џибер гламуром'' (Игор Јарамаз). И у свему томе видимо икону српске саборности, српске памети, главну звезду тик тока у Срба, чије се изјаве, цитати из филмова, шаљу између Срба, Петра Божовића, како прима награду за црногорску дијаспору.
Он и Весна Дедић. Новинарка. Ја не знам много о њој, али по њеном монологу на телевизији, а на тему како ће се удавати кад се буде други пут удавала, уопште нисам изненађен да је добила црногорску награду за дијаспору. За значајну дијаспору, која је огледало Црне Горе.
Премудри, преискусни, потпуно самоуверени чисти Србин, прима исту награду од истог жирија, на исту тему као Весна Дедић.
Како сад да разумемо његове исказе о томе да је простор на коме се одвијао његов живот, увек био један простор, да смо ми, условно тамо и условно овамо један народ.
Како је могао да прими награду од инстутуције у којој нема Срба? У којој нема Срба јер су Срби. Како?
На шта је мислио? Је ли се променио? Зна ли шта је урадио? Зна ли шта је овим својим потезом рекао?
А то шта је рекао, је супротно од онога шта је пре говорио. Понављамо- ДА ЈЕ ОВО ЈЕДНА ЗЕМЉА.
Морамо да га упитамо оно старо подгоричко- ''Лажеш ли сад, или прије, Петре Божовићу?''
Ми знамо зашто су Капичић и Мићуновић убијали. Знамо да су знали кога и зашто убијају. Не знамо како се Петар Божовић нашао у Србији као дијаспора, као окупатор, или као странац. Порастао сам са причом мог оца о томе како је, поводом изградње пруге Београд Бар, на митингу у Бијелом Пољу, писац Миодраг Булатовић рекао-''Дајем хиљаду долара да се изгради онај метар пруге на граници Србије и Црне Горе, а дајем десет хиљада долара ономе ко тај метар нађе.''
Када и ко је поставио границу међу нама?
Где почињемо да се разликујемо између себе? Да ли је, коначно, време да став званичне Србије, и авизних, нормалних Срба, изађе из поменуте комедије менталитета. Црна Гора је јако хетерогена земља, ако је то уопште једна земља, и ако није тек само део једне велике земље. Нашу стварност на овој територији, која је обликована насиљем страних сила, уз сарадњу локалних криминалних гангова, не дефинише естрадни наступ овдашњих политичара.
Српска деца овде не уче уче српски језик, не уче српску историју, не уче о српској култури, не уче о српским земљама. Овдашња држава, у деловима државних органа који се баве виталним функцијама ове државе нема Срба. Од скора, то је званични захтев њених тутора. Њен премијер, исти онај који је Дедићкој и Петру Божовићу уделио вајлд бјути екселент авард, је ручао са албанским људождером који је ослобођен оптужбе у Хагу тако што је убијено двадесет и девет сведока оптужбе против њега. Разумем Дедићку.
Она је представник новинарске школе која је утемељена на београдском штосерају, на романтици бутика у Трсту, летовања у Дубровнику и Тиркетовим текстовима где је тежиште на добром вицу, на првој лопти, на цакама и на ''иди ми дођи ми''. На томе да Тирке пије виски.
Иако сам ово писмо на ком пишем научио на текстовима Богдана Тирнанића, некако ме је тежак живот у овј недођији научио да хватам њихову опскурну страну. Оно шта се не помиње. Шта се заобилази, због сварљивости тих текстова за раздрагано читатељство.
Увек сам се ужасавао лакоће заобилажења непријатних места од стране бардова београдског новинарства, лаке књижевности и шарма ''Оног Београда'', Бобић Мојсиловићеве, Мома Капора и Богдана Тирнанића. Иако безгранично симпатични и интелигентни, креативни и духовити, чинило ми се да увек захвате толико воде из зденца да никако у њихову причу никад не уђе неки каменчић, песак, бар мало замућене воде. Неке тежине, опорости, која би била ближа животу који живе они изван те њихове лакоће и елеганције.
Tаква неподношљива елеганција је освојила и Петра Божовића. Тако је Божовић загазио по нашим главама, лицима, образима, прсима и плећима, нас који смо научили да трпимо и бележимо белу књигу усташких несојлука против Срба из ове Недођије, из које се он отиснуо у дијаспору.
Ми знамо зашто су Капичић и Мићуновић убијали. Знамо да су знали кога и зашто убијају. Не знамо како се Петар Божовић нашао у Србији као дијаспора, као окупатор, или као странац. Порастао сам са причом мог оца о томе како је, поводом изградње пруге Београд Бар, на митингу у Бијелом Пољу, писац Миодраг Булатовић рекао-''Дајем хиљаду долара да се изгради онај метар пруге на граници Србије и Црне Горе, а дајем десет хиљада долара ономе ко тај метар нађе.''
Када и ко је поставио границу међу нама?
Где почињемо да се разликујемо између себе? Да ли је, коначно, време да став званичне Србије, и авизних, нормалних Срба, изађе из поменуте комедије менталитета. Црна Гора је јако хетерогена земља, ако је то уопште једна земља, и ако није тек само део једне велике земље. Нашу стварност на овој територији, која је обликована насиљем страних сила, уз сарадњу локалних криминалних гангова, не дефинише естрадни наступ овдашњих политичара.
Српска деца овде не уче уче српски језик, не уче српску историју, не уче о српској култури, не уче о српским земљама. Овдашња држава, у деловима државних органа који се баве виталним функцијама ове државе нема Срба. Од скора, то је званични захтев њених тутора. Њен премијер, исти онај који је Дедићкој и Петру Божовићу уделио вајлд бјути екселент авард, је ручао са албанским људождером који је ослобођен оптужбе у Хагу тако што је убијено двадесет и девет сведока оптужбе против њега. Разумем Дедићку.
Она је представник новинарске школе која је утемељена на београдском штосерају, на романтици бутика у Трсту, летовања у Дубровнику и Тиркетовим текстовима где је тежиште на добром вицу, на првој лопти, на цакама и на ''иди ми дођи ми''. На томе да Тирке пије виски.
Иако сам ово писмо на ком пишем научио на текстовима Богдана Тирнанића, некако ме је тежак живот у овј недођији научио да хватам њихову опскурну страну. Оно шта се не помиње. Шта се заобилази, због сварљивости тих текстова за раздрагано читатељство.
Увек сам се ужасавао лакоће заобилажења непријатних места од стране бардова београдског новинарства, лаке књижевности и шарма ''Оног Београда'', Бобић Мојсиловићеве, Мома Капора и Богдана Тирнанића. Иако безгранично симпатични и интелигентни, креативни и духовити, чинило ми се да увек захвате толико воде из зденца да никако у њихову причу никад не уђе неки каменчић, песак, бар мало замућене воде. Неке тежине, опорости, која би била ближа животу који живе они изван те њихове лакоће и елеганције.
Tаква неподношљива елеганција је освојила и Петра Божовића. Тако је Божовић загазио по нашим главама, лицима, образима, прсима и плећима, нас који смо научили да трпимо и бележимо белу књигу усташких несојлука против Срба из ове Недођије, из које се он отиснуо у дијаспору.
Отиснуо у београдску сагу о лукавим горштацима који, шта год да направе, то правдају својим екстраординарним пореклом и земљом сунца, вина и забаве.
И масовних злочина. Кад је за то прилика.
Савремена Црна Гора, понављам, није комедија менталитета. Она је сурова прича о преламању геополитике кроз несрећу малих народа. Та бездушна, за наше појмове безгранична сила упропаштава људске животе овде већ пар векова.
Убијани су најбољи, бежали су најпаметнији, уништаване су најпоштеније и највредније породице, вршена нечувена зверства над невиним људима, напуњене су крашке јаме полуживим, умирућим жртвама бестијалности.
Из свега тога, до једног слоја српског друштва, полуинтелектуалаца или више полуинтелигената, је дотекла прича о романтичној земљи, где су сви исти и имају исти светоназор, лукавост и неваспитање као основне предности над сваким цивилизованим човеком.
Није тако.
Mноги од нас овде живимо реалне животе, дуго изопштени из јавности, државних послова и пројеката, парадржавних институција, а тиме, парадаоксално, и из пажње наше матичне државе, у којој ми нисмо дијаспора. Не можемо да будемо дијаспора. Не знамо где тачно постајемо дијаспора. Чија дијаспора? Где дијаспора? Одакле дијаспора?
И масовних злочина. Кад је за то прилика.
Савремена Црна Гора, понављам, није комедија менталитета. Она је сурова прича о преламању геополитике кроз несрећу малих народа. Та бездушна, за наше појмове безгранична сила упропаштава људске животе овде већ пар векова.
Убијани су најбољи, бежали су најпаметнији, уништаване су најпоштеније и највредније породице, вршена нечувена зверства над невиним људима, напуњене су крашке јаме полуживим, умирућим жртвама бестијалности.
Из свега тога, до једног слоја српског друштва, полуинтелектуалаца или више полуинтелигената, је дотекла прича о романтичној земљи, где су сви исти и имају исти светоназор, лукавост и неваспитање као основне предности над сваким цивилизованим човеком.
Није тако.
Mноги од нас овде живимо реалне животе, дуго изопштени из јавности, државних послова и пројеката, парадржавних институција, а тиме, парадаоксално, и из пажње наше матичне државе, у којој ми нисмо дијаспора. Не можемо да будемо дијаспора. Не знамо где тачно постајемо дијаспора. Чија дијаспора? Где дијаспора? Одакле дијаспора?
