Веље Брдо, полигон црногорске испразности


Јавност у овој држави је ковитлац политичке манипулације, произвољних, бесадржајних јавних исказа самоуверених незналица и парада лажних ауторитета са титулама иза којих не стоји знање и професионална етика. О досољавању које врше локални медијуми јавне комуникације не треба трошити речи.
Даклем, о чему се ради?
Пројекат ,,Веље Брдо'' је усталасао локалну жабокречину али и, шта по мени има највећу тежину, пробудио наду породица које немају станиште у свом власништву.
Људски, у овој теми, једино ме њихова судбина занима.
Од почетка сам пројекат ,,Веље Брдо'' сматрао измишљотином без смисла и нисам се, са своје позиције инжењера на маргини грађевинске делатности и грађевинске струке, петљао у ту тему. Мислио сам да ће неко упућенији да пресуди о изводљивости и исплативости (у ширем, не само финансијском смислу) тог пројекта.
Но, како је време одмицало, схватио сам да се у гужву убацују извикана имена и апсолутни мултитаскинг еверитинг стручњаци, сакривени иза дима академских титула и друштвених признања. И политичких и, зашто не рећи, веза са отуђеним центрима друштвене моћи.
Па, рекох, да и ја у гужву улетим, јер сам пролазио поред предметне локације, бавио се нешто око њене околине, што приватно, што стручно, те стекао нека сазнања о теми.
Дакле, прво је питање да ли насеље на Вељем Брду може да буде снабдевано питком водом на потребном нивоу.
Може.
Може и квит.
У трупу ауто пута је изграђен водовод капацитета седамдесет литара у секунди. Вода се црпи из Таре, у Матешеву, пумпа до резервоара ,,Подови'' и одатле усмерава ка Подгорици. Водовод профила триста милиметара се завршава на Смоковцу. Капацитет је око седамдесет литара у секунди.
То вам је, по савременим стандардима, отприлике, четрдесет хиљада потрошача.
Објекат је изузетно вредан, добро изведен, усклађен са захтевима Пројектног задатака, али је процена о прирасту становништва дуж трасе ауто пута нереална. Изграђени водовод, задуго, неће радити осим на занемарљивом нивоу у односу на његов капацитет. То ће оставити трага на његовој функционалности и исправности. Наравно, уколико му се, за тај период до демографске експлозије у Горњим Васојевићима и Братоножићима, не нађе нова намена.
Позиција краја водовода на Смоковцу даје оптималне услове, и географске и хидрауличке (потребан притисак) да буде укључен у водоснабдевање Подгорице, па и Вељег Брда.
И шлус.
Техничка разрада ове идеје није на највишем нивоу захтева струке. Она је исплатива и изводљива. Много лакше него национални стадион на Цетињу, грађен са искључивим циљем да се анулира Обилића пољана.
Дакле, Веље Брдо може да се снабдева водом и то са релативно малим улагањем и без битног, а можда и било каквог утицаја на потрошњу воде из Марезе.


Канализација, фекална

Потпуно случајно, пре неку годину, после отказивања изградње постројења за пречишћавање коришћених вода у Даниловграду, мој пријатељ инжењер Срђа Шћепановић (ентузијаста у условима тоталне апатије... Боже, такви људи никако да нестану) ме је замолио да направим идејно решење система фекалне канализације које би обухватило део од центра Даниловграда до постројења за пречишћавање коришћених вода у Спужу. Постројење, каже Срђа, већ постоји.
Капацитет тог постројења није довољан за предметно сливно подручје, али је његова обнова или изгарадња новог постројења, не само планирањем ,,Вељег Брда'', већ и актуелним стањем квалитета вода реке Зете, ургентна.
Ја нисам направио баш Идејно решење, али сам дао скицу мреже фекалне канализације за целу Бјелопавлићку долину и ту скицу, до у детаље прилагодио припадајућем Просторном плану.
И поред тога што сам идеју разрадио на елементарном нивоу, документ има вредност као идеја и путоказ, као мишљење базирано на познавању принципа и на обзирима према тренутном стању, интересима будућих корисника и стриктном поштовању зона различите намене. Од стамбених, преко индустријских и зона намењених пољопривредној производњи.
Прикључити ,,Веље Брдо'' на Постројење је, дакле, могуће и изван је дискусије.
Мој предлог, односно Срђин предлог, Срђа је доставио Влади Здравка Кривокапића, и он се према њему однео као према Темељном Уговору.
Много већи посао је изградња система канализације коришћених вода у Бјелопавлићкој равници. Моје је скромно мишљење, то је централна црна еколошка тачка у овој овде држави. Барем у Јадранском сливу.
Простор Бјелопавлића је простор најинтензивнијих демографских промена. Нови досељеници, а и староседеоци нису имали пример за углед за правилно решавање одвода коришћених вода. Актуелни степен хаотичне урбанизације и дивље градње чини да је ово можда последњи моменат да се тиха еколошка катастрофа у Бјелопавлићима заустави. Квалитет вода реке Зете, драгуља природе, је катастрофалан. Воде реке Зете, на актуелном нивоу билошке загађености су опасне по здравље људи који ту воду користе. То је последица квалитета или непостојања система пречишћавања од њеног извора, кроз Никшићко поље, преко целе Бјелопавлићке равнице.
,,Веље Брдо'' је, дубоко сам убеђен, маргиналан проблем у односу на оно шта већ постоји и укључивање тог комплекса у канализациони систем Бјелопавлића је незнатан посао у односу на неопходно и ургентно потребно каналисање Бјелопавлића. По цени, оно је далеко испод трошкова националног стадиона коме је једина сврха да више не постоји Обилића Пољана.

Мареза

Ток Марезе и ток Зете, говорио нам је професор хидротехнике Душан Драговић, нису у комуникацији. Бјелопавлићка равница лежи на дебелом глиновитом, водонепропусном слоју. Зато је ниво подземних вода у Бјелопавлићкој равници често висок. Но, та појава, како сам чуо (а то треба проверити) нема везе са током Марезе, која се креће испод тог водонепропусног слоја. Тако Марези нису директно наштетили загађивачи са друге стране Даљма, па неће ни овај могући, канализациони систем Бјелопавлића, нити његов прикључак на Вељем Брду.
Ова сложена хидро геолошка ситуација је, апсолутно сигурно, била предмет изучавања те струке и потпуно сам сигуран да о томе постоји обимна документација.
Но, за то постоје хидрогеолози.

Обилића пољана.

Рекох да је национални стадион на покопаној српској традицији скупљи од ових есенцијално важних инфраструктурних пројеката за екологију и здрав живот људи у зетско бјелопавлићкој котлини.
Монтенегро Ерлајнз је, пре свог цркавања, тражио сто и педесет милиона евра за наставак рада. Теорије нема, али са све експропријацијом, истраживањима, планирањем и изградњом, да пројекат канализације Бјелопавлића и Вељег Брда кошта ни приближно толико. И још тај пројекат, за разлику од овог на Цетињу, није измишљен да би нешто сатро, сакрио и уништио.

Ни водовод, ни канализација Вељег Брда нису проблем. Сразмерно штетама које су произведене незнањем, нехатом и ћутањем позваних, Веље Брдо је један позитиван искорак, без обзира на цену.

Што ће мени ово?

У кругу људи који ме познају, познато је и несумњиво да мене баш брига за државу Црну Гору као такву.
Живо ми се јебе.
Циљ остатка мог живота је да моје дете не живи овде и да никакве везе са овим нема. Да сам млађи, и да коме на страни требам, не би ме гледао Монтенегро веро, секунде.

Но, понукан просеравањима локалних стручних и научних ауторитета, поставио сам ове тезе, па нека се ускурчи ко од наведених, да видимо чија мајка црну вуну преде.

ЦРНА ГОРО, ПЛЕМЕНИТО СТЕЊЕ

Афера са приватним снимцима директорке Директората је дала нову димензију животу локалне заједнице. Отворили су нам се нови хоризонти у више праваца. Од схватања, српски речено, јебачине, до схватања државе, власти, живота уопште.
Живкониколићевски прикази личности, ситуација, јавни прикази екстремне људске беде (не мислим на експлицитне снимке секса, јер је то једино шта, поуздано, у свом овом догађају није беда) и варљиве људске моћи нас изувају из ципела. Не можемо да се снађемо у ситуацији потпуног одсуства друштвених стега.
Или, можда није тако. Нове технологије су учиниле да већ знано и већ доживљено сусретнемо у другом појавном облику. И да нам то буде колективно искуство. Да се колективно огледамо у овом огледалу.
Иако ме ова сензација вуче да ју сецирам и сагледавам са свих страна, то ценим потпуно несувислим. Нити ће ко да извуче поуку из овога, нити ће нам ова интрига осветлити нека ранија дешавања, нити објаснити друштвену динамику која у свом корену има овакве феномене. Чаршија ће ово да доживи на нивоу говечета које, у зимском периоду, прежива суву траву, не мислећи зашто му неко ту траву доноси и чему то води.
Мени увек за око западну детаљи који су слика менталитета, слика локалне културе и локалних вредности. Детаљи који имају печат локалног амбијента. У ком сам, од кликера до седе косе, бора и хипертензије, одвековао век. Да га јебем.
Каже, дакле, директорка Директората-,,Црна Гора тргује мојим животом.''
Није интересантан смисао ове реченице, јер она логичког смисла и нема. Она везе са оним о чему директорка жели да говори нема. Тежиште ове реченице није у односу средине према њеној судбини. Ова тврдња је несувисла само за неупућеног читаоца. Не ради се о томе шта значи да неко тргује њеним животом. Тежиште ове реченице је у употреби именице ,,Црна Гора''.
,,Црна Гора'', у исказима локалних људи, има улогу коју имају интензификатори укуса у слаткишима и појачивача боја у детерџентима. ,,Црна Гора'' је универзални адитив празном говорењу ових овде људи. Сва екстатична стања, све наглашене емоције, сва патетика се коришћењем овог појма уздиже до димензија универзума званог ,,Црна Гора''. Нема значајног исказа, заклетве, осуде и еуфорије да се не потегне ,, Црна Гора''.
Десио се, пре петнаестак, чини ми се, година, следећи случај у Никшићу. Певач КУД-а ,,Захумље'' је обљубио слабоумног момка из комшилука. Момак је, када је схватио шта се догодило, заклао певача и измасакрирао његово тело.
Када је полиција дошла да изврши увиђај, на зиду собе је угледала, исписан крвљу жртве, велики графит -,,ЦРНА ГОРА''.
Одакле долази овај порив, да кад нема, не треба и не може ништа да се каже, ускликне се -,,Црна Гора''? Да ли је ,,Црна Гора'' формула која и најпразнију особу и најлажљивијег кривоклетника социјализује, смешта у ову средину, у њен сопствени прдеж?
Да ли је свеприсутност овог појма у јавности, од њега створила ритуални текст посвећења, заклетву припадности или обредну песму? Или је манир прешао у рефлекс? У животињски рефлекс који замењује разум и рационалност?
Да ли је безумно понављање ове флоскуле одбрана од сазнања о свету, животу, истини?
Да ли би директорка боље описала однос средине према њеном случају, да је рекла ,,људи су сурови''?
Да ли је ситуација екстремне огољености њене приватности пригодна ситуација да потврди своје припадање друштвеном обрасцу и амбијенту који ју је афирмисао?
Мора ли, нормална личност, да има дефинисан простор своје интиме? Својих страсти, свог иживљавања неиживљеног, свог суочавања са собом? Директорка је своју варљиву нормалност хтела да нам докаже понављањем празне речи ,,Црна Гора''. Понављањем термина који нам је остављен као шифра самопоништавања, као кључ за етаблирање лажних вредности, неприродних циљева, као кључ за испуњавање наших празних или рањених личности друштвено пожељним садржајима.
Парадоксално, много би за нас, као људе, било корисније да се на снимцима нашла нека млада, наивна службеница, невична сексуалним егзибицијама. Да осетимо искрену, људску солидарност и стид што смо банули у њену интиму.
Да осетимо вредност човека у његовом изворном садржају. Да осетимо светост и чистоту људских хтења и природних страсти. Да се вратимо себи као Божијем делу.
Директорка директората нам није пружила ни трептај те идеје. Распламсала је нашу срџбу према социјалном и културном амбијенту у коме живимо, подстакла нас је да тумачимо њене мотиве, скривене актере и покретаче ове афере.
Отуђила нас је од природног осећаја стида и страха за бруку. Бруку, за реч која нам се, негде, загубила.
Загубила, иза лажних вредности сакривених иза великих, празних речи.

ЦРНОГОРСКА ОКУПАЦИЈА ГОРЊЕГ ПОЛИМЉА 

    После Херцеговачког устанка, који је подигнут шездесетих година деветнаестог века, Део Горњег Полимља, од села Трепча до места Мурине је коначно ослобођен од Турака 1872. године.

    Полимљани су се сами ослободили, практично без помоћи осталих Брђана, а поготово Црногораца.
    То није био избор ни Брђана ни Црногораца, већ последица политичких прилика и односа снага на терену.
    Борбе су биле крваве, а турска репресија страшна. Домаћи башибозук је предњачио у злоделима.
    Ипак, успели смо да се ослободимо и да изборимо право на земљу коју смо обрађивали као турски надничари. У мировни уговор је ушла и наша обавеза да земљу која постаје наша, праведно платимо.
    Тако, код нас не постоји уобичајена фраза-„Краљ Никола нам је дао земљу“.
    Нама ни Никола, ни нико други није ништа дао.
    Ми смо све својом крвљу платили.
    Ми нисмо опевани хероји, али се јесмо сами ослободили. Готово ћутке, без помпе, споменика, и прдежа карактеристичног за те прилике.
    Нова администрација, организована са Цетиња, нам је устоличила губернатора, ослонивши се на локалне, Његушком клану Петровић Његош, лојалне породице.
Први губернатор, октроисан са Цетиња, без икакве исказане воље новоослобођених крајева је био војвода Машо Ђуровић, Црмничанин васојевичког порекла.
Лепо је, братски примљен, поштован и испраћен по истеку службе, не оставивши значајнијег трага у памћењу Полимљана.
    Смисао његовог боравка у Полимљу и није био да учини ишта друго, осим да подвуче да је та земља, плаћена нашом крвљу, припала другом господару.
    Тај господар је, рачунајући са нашим схватањем да смо се ослободили и да смо се присајединили браћи и својима, полако уводио свој закон, своје обичаје и наметао нам своје име.
    Та тиха окупација је, коначно, постала видљива ескалацијом црногорског нацизма крајем двадесетог века.
    Поражено и понижено, опљачкано и маргинализовано Горње Полимље се, ових дана дозива себи, још несвесно колика је дубина цивилизацијске катастрофе која је за овај крај наступила присаједињењем најпре Црној Гори и Брдима, а затим и Књажевини Црној Гори 1878. године.
    Црногорска централна власт је, преко њој лојалних тајкуна, напала и природне ресурсе које ни један окупатор није дирао. Нападнуте су реке и потоци, шуме и прашуме, као највеће богатство овог краја.
    Нападнуто је последње чисто и нетакнуто шта нико није напао и унизио.
    Да би то било могуће, било је потребно да се уништи самосвест овог народа. Његово достојанство да се подастре лажљивом црногорском миту, а све његове карактеристике потру и изобличе.
    Тако је и настрадала, заборављена, народна ношња овог краја, која етнографски лоцира овај народ у срж Балкана, у Шарско-пиндски масив, на чијим је обронцима и у чијим је недрима вековима куцало било наше, српске цивилизације и цивилизација народа са којима смо делили ову земљу због које је подељен свет.
Истргнути из тог тока, поклекли смо и предали се, деградирали у цивилизацијском и културном смислу.
    Провинцијализовали се и осиромашили материјално и духом.
    И проговара, ових дана, нешто из дубине душе тог народа. Неки дубоки зов, нека подсвест. Неки простори са којима је овај крај био у цивилизацијском сагласју, у међузависности и сталној комуникацији.
    Говори, све јасније, неки глас из заумног-„Ми нисмо ово шта они хоће од нас. Наше осећање себе нам говори да нам је уско ово на шта би да нас сведу.“
    Појављује се из позадине једна нова слика нас самих.
    Једна већ доживљена, давно потиснута прасвест.

    На слици је група сељана мог села Улотине, негде између два рата, шездесетак година после ослобођења од Турака. Назначен је човек у аутентичној нашој народној ношњи, и слика те ношње из Полимског музеја у Беранама.
    Ношња је, што милом, што силом, што пропагандом, замењена црногорском.
    Наша ношња се може наћи од Брда, преко Метохије, Старе Србије, до Битоља, а можда и даље…
    Мали су они, кажем, за нас.

    Историјски и политички појам ,,Црна Гора" је потрошен. 

    Њен идентитет не може да буде базиран на појму који се односи на значајно мање од половине њених грађана. 

    Њени симболи не могу да буду тачка идентификације свих њених грађана. Зато је неопходно повести разговоре о имену и симболима те државе, који би били најмањи заједнички садржалац свих заједница и група које у тој држави постоје. 

    Њене институције треба очистити од доминације једне заједнице чијим је именом насловљена ова држава. Само њен територијални интегритет, до постизања опште сагласности око другачијих решења од стране свих, не би био доведен у питање. 

    На овај или онај начин, огромна већина грађана стоји на овом становишту. Циљ сваке људске заједнице треба да буде остваривање пуне слободе њених чланова и што већа сагласност око заједничких вредности међу њеним члановима. Под црногорском доминацијом, под доминацијом црногорског имена, та слобода и та хармонија нису могуће.

Ле Фиренце

    У Италији сам први пут био 1976. године. Породично смо ишли у Трст и Венецију. Тада сам имао дванаест година и, нормално, био заслепљен оним шта сам тамо видео. На сваком нивоу и у свакој области, кроз коју сам, деценијама после тога, упознавао Италију. 

    Наивно је говорити о односу појединца према исходишту цивилизације која, са прекидима, две хиљаде година доминира оним светом кога су људи са ових простора познавали. Наравно да ми је прва импресија о Италији била на нивоу доживљаја једног детета, из тешке, оловно тешке провинције. Први сувенир од трајног значаја, чији део и данас имам, је паковање од шест лименки Кока-Коле, коју смо донели у авгисту '76. и пили ју до априла наредне године. Онда смо кључем за конзерве изрезали лименку и у њој држали оловке. 

    Не! Није асоцијација на тадашње време! Јежим се, гадим се тога. 

    О лепото, о туго. 

    Догодило се да Италија буде неодвојиви, незаобилазни део мог живота. Мајка ми је била преводилац за италијански језик, и сви смо, осим оца, у породици говорили италијански. Међутим, после пола века активног присуства Италије и италијанске културе у мом животу, ја никад према тој земљи и тој култури нисам развио симпатије и наклоност. 

    Радио сам четрнаест година за једну италијанску компанију, боравио у Италији много пута, и пословно и неколико пута приватно, од којих једном неколико недеља у Фиренци, 1994. године, када сам на журци код неких Београђана молио да не гасе телевизор, јер је падао Бихаћ. 

    Све Санта Марие деи Фиори, Санта Крочи, Сан Лоренци, Палаце Пити, Сакристие Нуове и Уфици нису могле да помуте моју опседнутост, опчињеност и припадање несрећи из које сам дошао да се, бар на кратко, лечим у Фиренци. Јесте, био сам фасциниран Тосканом. Самом Фиренцом. Али, онако статистички и феноменолошки. Моје незнатно учешће у рату било је, ипак, за мене разарајуће, и учинило да се повучем у себе и, до фанатизма, фокусирам на тему нашег страдања и извесни исход рата, као финала нашег великог изгибенија у Двадесетом веку.
    Тридесет година живота сам провео у том грчу који је замаглио многе потенцијално радосне и интересантне трунутке. Радосне због чега? Коме и зашто интересантне? Хоће ли баш бити да сам нешто важно пропустио. Ово је питање овог текста. Шта сам, и да ли сам уопште пропустио? 

    Два пута сам био у галерији Уфици. Прошао сам кроз изложбу припремљену да идиота од туристе проведе током ликовне уметности Фиренце и будуће Италије, са нагласком на Ренесансу, да би он касније причао како је оно шта је на телевизору, видео уживо. Припремао сам се за ту посету, и ишчитао нешто информација о свему шта ћу у Тоскани видети. Ишао сам, свестан садржаја и , донекле, значења онога шта видим, од Ђота до Ботичелија и Микеланђела и до Леонардових ''Благовести'', осећајући да се у мени нешто прелама. 

    Нешто долази на минимум потенцијалне енергије. Осећајући да се суаочавам са појавама чија се снага и димензија сукобљава са мојом представом о нама и нашем месту, нашој улози и нашим моћима. 

    Кажу да су руски племићи који су били послани у Венецију на обуку за поморце, слободно време проводили закључани у својим собама у страху да их не занесе венецијанска раскош због које би изгубили самопоштовање и покатоличили се. Многи су тражили да се одмах врате у Русију, не желећи да изађу из својих соба. 

    Не, нисам имао тај осећај, ни близу. Припремљен сам био на садржај онога шта ћу видети, али је лице места и тај доживљј нешто сасвим друго... Ишао сам ходницима Уфиција, гледао мапе Балкана и тражио имена насеља из наших крајева... размишљао сам како су нас они тада видели и шта су сматрали да је битно... и, оно најболније, како је ток наше историје трагично одвојен од свог окружења и како смо велике жртве положили да се, макар мало вратимо на правац пре великог потопа... 

    Видео сам тада и чудесну Сијену, трагичну Сијену коју је куга сломила још у четрнаестом веку, да се никад више стварно не опорави. Видео сам Пизу, и Пјацу деи Мираколи, ''Трг чуда'' који је стварно трг чуда, на којој је Криви торањ, апсолутно најглупља туристичка атракција на свету. По мени, лепота тог торња је стварно уништена тиме што се накривио. 

    И у Пизи, у поставци изложбе значајних предмета из историје тог града, огромне вериге, са детаљним објашњењем како је Фиренца, у част Уједињења Италије, вратила те вериге са градских врата, које је била однела када је, у неком рату, била заузела и потчинила Пизу...

Нормално да ми је пало на памет да на развалинама Пизе, Сијене и Фиренце компарирам и чињеницу да су таква друштва и државе нестале, међусобно ратујући, крваво ратујући, са чињеницом да се ја кући акам са једним гротескним рецидивом историје, једном зајебанцијом нестасалом да Сијени и Пизи чува козе. 

    И тако је Црногорски санџак, административна јединица у оквиру Скадарског санџака, надживела Сијену, која је двеста година пре појаве Карадага, направила хидротехнички тунел дуг шеснаест километара, кроз брда и планине, те чељаде и дан данас на централном градском тргу у облику шкољке, може да пије чисту планинску воду. Такву благодат је, рекох пре неки дан, сурови Карадаглија, вековима неокупан, осетио тек под чизмом србијанског џандара, шест векова после Сијене, коју је надживео. 

    Морао сам из обиља таквих утисака и доживљаја, да се вратим у винкло, те сам се једног поподнева упутио преко Понте Векја низ, или уз Арно, и сео у један енглески паб, и прибегао, за мене, нестандардном средству стабилизације мисаоних процеса и социјалних функција- алкохолу. Наиме, напио сам се као мајка. Олешио сам се. Сам. По двема тарифама, јер Италијани мењају ценовник између поподнева и вечери. 

    Благотворно је дејство алкохола на човека у дилемама и под притиском историје. Још ако је Србин. И наоружан. И амерички лајф коучеви препоручују соушл дринкинг као терапију. Нисам се на време окренуо том леку, баш као ни психоактивним супстанцама, и то никад нећу себи опростити. Пар деценија сам суботе увече, у ''Мексичком бару'', проводио трезан. Једино ја и конобари. То су године које су појели скакавци. Алкохол би им дао нови садржај, емоцију, фантазију. Озбиљност. Овако сам пронео кроз тај период резигнацију и досаду. Основни осећај и стање духа које ме прати од детињства. 

    Никад нисам, дакле, успоставио емоционалну везу са Италијом. 

    Чињеница да, када желим да разгорим носталгију код себе, гледам италијанске рекламе из седамдесетих и осамдесетих година, али то има везе са мојим доживљајем тих слика и звукова и повезивање тога са младаличким доживљајем живота, а не са италијанским дизајном и културом... Једини италијански појам, односно град према коме имам емоцију је Трст. И то због једног блиставог периода присуства Срба у том граду и, донекле, са догађајима који су паралелни и мом најранијем животном искуству. 

    Наиме, околина Трста, Истра, Кварнер и Ријека су југословенски партизани етнички очистили протерујучи између двеста и двеста педесет хиљада Италијана, с тим што су, у кратко окупираном Трсту побили и у крашке јаме бацили више од дванаест хиљада Италијана: Након рата. После ратних дејстава. Међу убијенима је био и значајан број Италијана из покрета отпора... 

    Серђо Ендриго, италијански кант аутор, рођени Пуљанин, је написао песму о свом родном граду, чији је наслов ''Хиљаду девет стотина четрдесет и седма'', односно година егзодуса Италијана из Истре, Кварнера и дела Далмације. 

    У Трсту је живео и мој омиљени писац, Итало Звево, који је Џејмсу Џојсу послужио као узор за лик Леополда Блума, главног лика романа ''Уликс''. У роману ''Зенова свест'' он описује целоживотну борбу једног човека да остави дуван.

Целог живота главни јунак сваку цигарету пали са мишљу да ће му она бити последња и, на неки начин, увек изнова рекапитулише свој живот. 

    У песми ''1947.'' Серђо Ендриго каже, мислећи на свој родни град Пулу: 

        Видео сам свет 

        И питам се 

        Да ли бих ја био исти 

        Да сам још увек тамо 

    Заиста, можемо ли да одемо од онога шта смо? 

    Да ли сам ја могао да свој мисаони и емоционални ангажман око нашег великог полома заменим сликама и причама о Тоскани, заменим идентификацијом са светом коме нисам и не могу да припадам, да садржину душе рањене местом где сам рођен заменим туристичком разгледницом и благоглагољивим причама о сопственој опчињености нечим шта ме није опчинило? Јесте научило, промудрило, опаметило, али није опчинило. Није ушло у душу. Нисам заволео. Није ме испунило. 

    Нисам прибегао самообмани ни кроз алкохол, ни кроз психоактивне супстанце, ни кроз креацију моје персоне идентификацијом са културом коју, на неком одређеном, не просечном нивоу, познајем. 

    Нисам као јунак романа Итала Звева покушао да се лишим те душевне тегобе, нисам се са том дубоком тугом суочавао са мишљу да једном већ са њом треба да се растанем.

Да је се лишим као терета. 

    Желим да верујем, да бих могао да се обратим Ђаковици, као што се Серђо Ендриго обраћа Пули, и да кажем 

        Видео сам свет 

        И ЗНАМ Да БИХ БИО ИСТИ 

        Да сам још увек тамо 

    Или, ако није тако онда, како каже Бранко Миљковић 

        ОДСЕЦИТЕ МИ РУКЕ И ПРЕТВОРИТЕ МЕ У КАМЕН.

''Најгоре је кад сунце у ћенеф огрије'' (стара подгоричка пословица)

        Још као млад сам схватио да психолошко социо културна основа овдашњег човека може да се дефинише речима- самоуверена необразована будала. 

    Рађамо се овде са таквим предностима, и тек само понеко надогради своју личност образовањем, васпитањем и размишљањем, те од њега испадне цивилизован, разложан и мудар човек. Пре свега човек објективан, склон истини, човек који се клони самообмане. Но, тврдим, она основа на коју калемимо своје личности, доминантно је речена будала. Самоуверена. Што самоуверенија, то необразованија и већа. 

     ''У Црној Гори се све одвија на појавном нивоу'', рекао би протојереј презвитер, проф. др Велибор Џомић. 

    Неопходно је, по мом дубоком уверењу, свако тумачење друштвених феномена, а нарочито личности из јавног живота овде, градити на овим двема премисама. Неопходно. Не бива другачије. Свако попуштање тренутном утиску, када је планета Монтенегро у питању је, извесно, обмана. Штоно би се рекло- Ствари треба посматрати у историјском контексту у ком се јављају. Како је, и у каквом историјском контексту, формирана овдашња јавност? Колико је та јавност рефлексија наше стварности? Каквом механизму информативне и пропагандне репресије су били изложени људи овде? И још јесу. Из којих све оруђа нас анти српски режим засипа лажима и глупостима, ево скоро тридесет година. Од чијих пара? Чијим средствима? Путем чије инфраструктуре? Какве ликове плаћамо и трпимо за све то време? Ко су шампиони црногорског национал шовинистичког лудила,који су нас вређали од наших пара? 

    У хемијским лабораторијама се садржина неког раствора идентификује додавањем агенаса у тај раствор. Онда тај раствор добије одређену боју, порасте му температура, замути се, те се сазна шта тај раствор садржи. У јавности у овој овде држави, постоји неколико личности и феномена који имају улогу тог агенса. Они се јаве, црногорска јавност прокључа, замути се, дими и прска. Ипак, то више нема последице ни на шта и ни на кога. Некад су реакције у тој реторти биле путоказ депеесовском башибозуку шта треба мислити и говорити у јавном простору. На које речи треба превртати очима, и у односу на кога се поставити као културно супериоран. Пред ким, дакле, деловати маниром самоуверене необразоване будале. 

    Сада Дарко Шуковић сеје сумпорна испарења за уски круг оних који не виде да су се околности промениле, да ништа више неће бити онако како је било када је Дарко Шуковић управљао пљеваљским милионима као директор женског рукометног клуба и добијао стотине хиљада марака годишње за свој ток шоу на државној телевизији. 

    Као онда, навиру ми сећања, када је Драшку Ђурановићу ДПС испословао да му држава (односно грађани)врате мањак у Ђурановићевој приватној фирми. Мањак од 1.500.000 евра (милион и пет стотина хиљада евра... јес', јес', милион и петсто хиљада евара). 

    Тога више бити неће, и Шуковићева срџба, бес и бука експлодирају. ''Новак чим изговори своје име треба да зна да је Црногорац''- каже Шуковић. Хахаха... па свако ко о овом простору ишта зна, зна да Шуковић, када изговори своје име и презиме, једино шта поуздано зна, зна да није Црногорац... ни он ни Ђурановић. До ђа'ољом, што би они рекли. Наклапао је Шуковић још тога, али је тешко поћи трагом те параноје и све описати. Углавном се ради о медиокритетским наклапањима о томе како Новак није заокружена личност, како га ''попови водају по земљи предака'' коју он, јел'те, не познаје. У том, слободан сам рећи, лупетању, Шуковић се хвата динарске самоуверености којом сијају необразоване тамошње будале. 

    Да нам својом страубалном медијумском појавом, ауторитетом првога у ћенифи коју је огријало сунце, укаже на расну изузетност Црногораца, моралну и другу супериорност. Ка'е, 'начи, Шуковић- ''Na istinitim pričama iz vremena kad je pojam Crnogorac značio više od nacionalnog identiteta, kad je bio oznaka za status, viši status, status slobodnog čovjeka koji odozgo gleda na vjekovno roblje, ali još više – status onoga ko živi kodeks. Kao što je Japanac živio Bušido, tako je Crnogorac živio Čojstvo i Junaštvo.'' 

    Иди бегај! Ово срање нам поручује Шуковић из краја који је, од Турака, ослобођен 1912. године!? Јер је његов предак из Мораче, отишао да кулучи код Турака, као што је мој из Роваца, отишао да кулучи у Полимљу. И сад, надобудни празнов, сије најстрашнију обману као ''Оченаш'', као ''Вјерују''. Као неко ко је изнад српске раје која је робовала!? Оваква свест, свест самоуверене необразоване будале, која је искочила као прва у ћенифи, изградивши своје професионално постојање на најпре страним донацијама за ратну пропаганду коју је вршио, а онда скупо преплаћен нашим новцем, наставио да нас вређа, заштићен НАТОом, Кавачким кланом, Прдњавом, Лазовићевом полицијом и ДЕБЕОМ, Седмом Управом, свом државном и силом криминалних гангова који су једно са Шуковићевом државом, њеним институцијама, њеним квазиинтелектуалним круговима, њеним јавним предузећима, њеним институцијама културе. Једно са њеном митоманијом, са пасјим гробљима, са јамама, са лијевим скретањима, са Веселином Ђурановићем и Доброславом Ћулафићем, који из четника касно прелазе у партизане, а мало касније и у усташе. Једно, па се не зна ко је Радоје Звицер а ко Зоњо, ко Радмила Војводић, ко #ага, ко Зоран Лазовић, ко Попај, ко Бане Поповић, ко Димитрије Поповић, ко Миго Стијеповић, ко Драган Вукчевић, председник ЦАНУ, човек са најозбиљнијим лицем у Европи. Не зна се ко слика, ко путује џабе за Лондон, ко је рукометашица, ко убија, ко пише сценарије, ко пљује Новака, коме је у Хамбургу пало пет тона кокаина. 

    Узвриштала је ћенифа. Нису ју Срби заљуљали. Свет се мења. Авдејевка пада, Израел војно добија а дипломатски губи. У Новом Пазару Бошњаци и Срби заједно протестују против америчких злочина над палестинском децом, кинески електрични аутомобили су дупло јевтинији од европских. Турска реекспортује западне робе у Русију, Русија шаље нафту у Индију. 

    Ништа није како је предвидео др Срђан Дармановић, гост РТЦГ непосредно по почетку Специјалне војне операције у Украјини, када је, стопроцентно самоуверено, као необразована локална будала, рекао-''Пааа... Путин је изгубио. То је очигледно.'' 

    Иди бегај! И он паметан, и он професор? 

    Чему му служи то знање, када лупа такве глупости које нико, али нико на свету није изрекао, сем њега? За шта се школовао? На шта је био набаждарио своје знање, када је промашио слона са три метра? Али, он је професор?! Јесте. У горепоменутој ћенифи. 

    Где је Шуковић новинар. А Ђурановић предузетник. Све ас до аса. Само је Новак Ђоковић несавршен. Односно, репа без корена. А његов отац скоројевић. 

    Боже благи, ко је ове ликове наоружао оваквим самопоуздањем? 

    Сила. Бескрупулозна сила којој су се приклонили. Бескрупулозна страна сила, која је за недељу дана побила 4000 или више палестинске деце. Која је побила пет стотина хиљада ирачке деце. Која би, да су преживела, волела Федерера, а мрзела Ђоковића. Каже Шуковић. Зна Шуковић. Он је искусан новинар. Ведета новинарска. Црногорски врх. Врх врхова. 

    Морам да кажем нешто на крају. 

    Ја сам направио, менсечини, дванаест епизода серијала ''Са Геџом кроз историју и политику''. На располагању сам имао два сата камеру на простору града Подгорице, и сат времена снимања у студију. Буџет ми је био двеста пута мањи него Шуковићев, за његов ток шоу. Ја сам имао једну камеру, и микрофон бубицу која је престајала, на моменте, да ради. 

    Производио сам сат времена програма недељно. У ентеријеру, екстеријеру, разговор, политички коментар и закључак емисије. Прву емисију сам направио у својој педесет и деветој години. 

    Има на Јутјубу, па може да се погледа и упореди. 

    Осим техничког нивоа, не бих се Шуковићевим емисијама, ни за милиметар померио. Осим тога, ја сам моје емисије радио после мог редовног посла, који је од Шуковићевог новинарства сложенији пет хиљада пута. 

    Дакле, времена се мењају, очи нам се отварају, разгрћемо страх у којем су нас држали. Дарко Шуковић више није глас управитеља ове државе. Прда и накарада, којом нас је заслепљивао се разлетела. Приземљује се полако и његова празна курчевитост и наша импресија о његовој важности. 

    Испод тог појавног нивоа се назире просечност и интелектуална и морална беда. 

    Беда ћенефа кога је сунце туђе несреће било огријало.