Наивно је говорити о односу појединца према исходишту цивилизације која, са прекидима, две хиљаде година доминира оним светом кога су људи са ових простора познавали.
Наравно да ми је прва импресија о Италији била на нивоу доживљаја једног детета, из тешке, оловно тешке провинције.
Први сувенир од трајног значаја, чији део и данас имам, је паковање од шест лименки Кока-Коле, коју смо донели у авгисту '76. и пили ју до априла наредне године.
Онда смо кључем за конзерве изрезали лименку и у њој држали оловке.
Не! Није асоцијација на тадашње време! Јежим се, гадим се тога.
О лепото, о туго.
Догодило се да Италија буде неодвојиви, незаобилазни део мог живота.
Мајка ми је била преводилац за италијански језик, и сви смо, осим оца, у породици говорили италијански.
Међутим, после пола века активног присуства Италије и италијанске културе у мом животу, ја никад према тој земљи и тој култури нисам развио симпатије и наклоност.
Радио сам четрнаест година за једну италијанску компанију, боравио у Италији много пута, и пословно и неколико пута приватно, од којих једном неколико недеља у Фиренци, 1994. године, када сам на журци код неких Београђана молио да не гасе телевизор, јер је падао Бихаћ.
Све Санта Марие деи Фиори, Санта Крочи, Сан Лоренци, Палаце Пити, Сакристие Нуове и Уфици нису могле да помуте моју опседнутост, опчињеност и припадање несрећи из које сам дошао да се, бар на кратко, лечим у Фиренци.
Јесте, био сам фасциниран Тосканом. Самом Фиренцом. Али, онако статистички и феноменолошки.
Моје незнатно учешће у рату било је, ипак, за мене разарајуће, и учинило да се повучем у себе и, до фанатизма, фокусирам на тему нашег страдања и извесни исход рата, као финала нашег великог изгибенија у Двадесетом веку.
Тридесет година живота сам провео у том грчу који је замаглио многе потенцијално радосне и интересантне трунутке. Радосне због чега? Коме и зашто интересантне? Хоће ли баш бити да сам нешто важно пропустио. Ово је питање овог текста. Шта сам, и да ли сам уопште пропустио?
Тридесет година живота сам провео у том грчу који је замаглио многе потенцијално радосне и интересантне трунутке. Радосне због чега? Коме и зашто интересантне? Хоће ли баш бити да сам нешто важно пропустио. Ово је питање овог текста. Шта сам, и да ли сам уопште пропустио?
Два пута сам био у галерији Уфици. Прошао сам кроз изложбу припремљену да идиота од туристе проведе током ликовне уметности Фиренце и будуће Италије, са нагласком на Ренесансу, да би он касније причао како је оно шта је на телевизору, видео уживо.
Припремао сам се за ту посету, и ишчитао нешто информација о свему шта ћу у Тоскани видети.
Ишао сам, свестан садржаја и , донекле, значења онога шта видим, од Ђота до Ботичелија и Микеланђела и до Леонардових ''Благовести'', осећајући да се у мени нешто прелама.
Нешто долази на минимум потенцијалне енергије. Осећајући да се суаочавам са појавама чија се снага и димензија сукобљава са мојом представом о нама и нашем месту, нашој улози и нашим моћима.
Кажу да су руски племићи који су били послани у Венецију на обуку за поморце, слободно време проводили закључани у својим собама у страху да их не занесе венецијанска раскош због које би изгубили самопоштовање и покатоличили се.
Многи су тражили да се одмах врате у Русију, не желећи да изађу из својих соба.
Не, нисам имао тај осећај, ни близу. Припремљен сам био на садржај онога шта ћу видети, али је лице места и тај доживљј нешто сасвим друго...
Ишао сам ходницима Уфиција, гледао мапе Балкана и тражио имена насеља из наших крајева... размишљао сам како су нас они тада видели и шта су сматрали да је битно... и, оно најболније, како је ток наше историје трагично одвојен од свог окружења и како смо велике жртве положили да се, макар мало вратимо на правац пре великог потопа...
Видео сам тада и чудесну Сијену, трагичну Сијену коју је куга сломила још у четрнаестом веку, да се никад више стварно не опорави. Видео сам Пизу, и Пјацу деи Мираколи, ''Трг чуда'' који је стварно трг чуда, на којој је Криви торањ, апсолутно најглупља туристичка атракција на свету. По мени, лепота тог торња је стварно уништена тиме што се накривио.
И у Пизи, у поставци изложбе значајних предмета из историје тог града, огромне вериге, са детаљним објашњењем како је Фиренца, у част Уједињења Италије, вратила те вериге са градских врата, које је била однела када је, у неком рату, била заузела и потчинила Пизу...
Нормално да ми је пало на памет да на развалинама Пизе, Сијене и Фиренце компарирам и чињеницу да су таква друштва и државе нестале, међусобно ратујући, крваво ратујући, са чињеницом да се ја кући акам са једним гротескним рецидивом историје, једном зајебанцијом нестасалом да Сијени и Пизи чува козе.
И тако је Црногорски санџак, административна јединица у оквиру Скадарског санџака, надживела Сијену, која је двеста година пре појаве Карадага, направила хидротехнички тунел дуг шеснаест километара, кроз брда и планине, те чељаде и дан данас на централном градском тргу у облику шкољке, може да пије чисту планинску воду.
Такву благодат је, рекох пре неки дан, сурови Карадаглија, вековима неокупан, осетио тек под чизмом србијанског џандара, шест векова после Сијене, коју је надживео.
Морао сам из обиља таквих утисака и доживљаја, да се вратим у винкло, те сам се једног поподнева упутио преко Понте Векја низ, или уз Арно, и сео у један енглески паб, и прибегао, за мене, нестандардном средству стабилизације мисаоних процеса и социјалних функција- алкохолу.
Наиме, напио сам се као мајка. Олешио сам се. Сам. По двема тарифама, јер Италијани мењају ценовник између поподнева и вечери.
Благотворно је дејство алкохола на човека у дилемама и под притиском историје. Још ако је Србин. И наоружан.
И амерички лајф коучеви препоручују соушл дринкинг као терапију.
Нисам се на време окренуо том леку, баш као ни психоактивним супстанцама, и то никад нећу себи опростити.
Пар деценија сам суботе увече, у ''Мексичком бару'', проводио трезан. Једино ја и конобари.
То су године које су појели скакавци. Алкохол би им дао нови садржај, емоцију, фантазију. Озбиљност.
Овако сам пронео кроз тај период резигнацију и досаду. Основни осећај и стање духа које ме прати од детињства.
Никад нисам, дакле, успоставио емоционалну везу са Италијом.
Чињеница да, када желим да разгорим носталгију код себе, гледам италијанске рекламе из седамдесетих и осамдесетих година, али то има везе са мојим доживљајем тих слика и звукова и повезивање тога са младаличким доживљајем живота, а не са италијанским дизајном и културом...
Једини италијански појам, односно град према коме имам емоцију је Трст.
И то због једног блиставог периода присуства Срба у том граду и, донекле, са догађајима који су паралелни и мом најранијем животном искуству.
Наиме, околина Трста, Истра, Кварнер и Ријека су југословенски партизани етнички очистили протерујучи између двеста и двеста педесет хиљада Италијана, с тим што су, у кратко окупираном Трсту побили и у крашке јаме бацили више од дванаест хиљада Италијана:
Након рата. После ратних дејстава. Међу убијенима је био и значајан број Италијана из покрета отпора...
Серђо Ендриго, италијански кант аутор, рођени Пуљанин, је написао песму о свом родном граду, чији је наслов ''Хиљаду девет стотина четрдесет и седма'', односно година егзодуса Италијана из Истре, Кварнера и дела Далмације.
У Трсту је живео и мој омиљени писац, Итало Звево, који је Џејмсу Џојсу послужио као узор за лик Леополда Блума, главног лика романа ''Уликс''. У роману ''Зенова свест'' он описује целоживотну борбу једног човека да остави дуван.
Целог живота главни јунак сваку цигарету пали са мишљу да ће му она бити последња и, на неки начин, увек изнова рекапитулише свој живот.
У песми ''1947.'' Серђо Ендриго каже, мислећи на свој родни град Пулу:
Видео сам свет
И питам се
Да ли бих ја био исти
Да сам још увек тамо
Заиста, можемо ли да одемо од онога шта смо?
Да ли сам ја могао да свој мисаони и емоционални ангажман око нашег великог полома заменим сликама и причама о Тоскани, заменим идентификацијом са светом коме нисам и не могу да припадам, да садржину душе рањене местом где сам рођен заменим туристичком разгледницом и благоглагољивим причама о сопственој опчињености нечим шта ме није опчинило?
Јесте научило, промудрило, опаметило, али није опчинило. Није ушло у душу. Нисам заволео. Није ме испунило.
Нисам прибегао самообмани ни кроз алкохол, ни кроз психоактивне супстанце, ни кроз креацију моје персоне идентификацијом са културом коју, на неком одређеном, не просечном нивоу, познајем.
Нисам као јунак романа Итала Звева покушао да се лишим те душевне тегобе, нисам се са том дубоком тугом суочавао са мишљу да једном већ са њом треба да се растанем.
Да је се лишим као терета.
Желим да верујем, да бих могао да се обратим Ђаковици, као што се Серђо Ендриго обраћа Пули, и да кажем
Видео сам свет
И ЗНАМ
Да БИХ БИО ИСТИ
Да сам још увек тамо
Или, ако није тако онда, како каже Бранко Миљковић
ОДСЕЦИТЕ МИ РУКЕ
И ПРЕТВОРИТЕ МЕ У КАМЕН.
