ЦРНА ГОРО, ПЛЕМЕНИТО СТЕЊЕ

Афера са приватним снимцима директорке Директората је дала нову димензију животу локалне заједнице. Отворили су нам се нови хоризонти у више праваца. Од схватања, српски речено, јебачине, до схватања државе, власти, живота уопште.
Живкониколићевски прикази личности, ситуација, јавни прикази екстремне људске беде (не мислим на експлицитне снимке секса, јер је то једино шта, поуздано, у свом овом догађају није беда) и варљиве људске моћи нас изувају из ципела. Не можемо да се снађемо у ситуацији потпуног одсуства друштвених стега.
Или, можда није тако. Нове технологије су учиниле да већ знано и већ доживљено сусретнемо у другом појавном облику. И да нам то буде колективно искуство. Да се колективно огледамо у овом огледалу.
Иако ме ова сензација вуче да ју сецирам и сагледавам са свих страна, то ценим потпуно несувислим. Нити ће ко да извуче поуку из овога, нити ће нам ова интрига осветлити нека ранија дешавања, нити објаснити друштвену динамику која у свом корену има овакве феномене. Чаршија ће ово да доживи на нивоу говечета које, у зимском периоду, прежива суву траву, не мислећи зашто му неко ту траву доноси и чему то води.
Мени увек за око западну детаљи који су слика менталитета, слика локалне културе и локалних вредности. Детаљи који имају печат локалног амбијента. У ком сам, од кликера до седе косе, бора и хипертензије, одвековао век. Да га јебем.
Каже, дакле, директорка Директората-,,Црна Гора тргује мојим животом.''
Није интересантан смисао ове реченице, јер она логичког смисла и нема. Она везе са оним о чему директорка жели да говори нема. Тежиште ове реченице није у односу средине према њеној судбини. Ова тврдња је несувисла само за неупућеног читаоца. Не ради се о томе шта значи да неко тргује њеним животом. Тежиште ове реченице је у употреби именице ,,Црна Гора''.
,,Црна Гора'', у исказима локалних људи, има улогу коју имају интензификатори укуса у слаткишима и појачивача боја у детерџентима. ,,Црна Гора'' је универзални адитив празном говорењу ових овде људи. Сва екстатична стања, све наглашене емоције, сва патетика се коришћењем овог појма уздиже до димензија универзума званог ,,Црна Гора''. Нема значајног исказа, заклетве, осуде и еуфорије да се не потегне ,, Црна Гора''.
Десио се, пре петнаестак, чини ми се, година, следећи случај у Никшићу. Певач КУД-а ,,Захумље'' је обљубио слабоумног момка из комшилука. Момак је, када је схватио шта се догодило, заклао певача и измасакрирао његово тело.
Када је полиција дошла да изврши увиђај, на зиду собе је угледала, исписан крвљу жртве, велики графит -,,ЦРНА ГОРА''.
Одакле долази овај порив, да кад нема, не треба и не може ништа да се каже, ускликне се -,,Црна Гора''? Да ли је ,,Црна Гора'' формула која и најпразнију особу и најлажљивијег кривоклетника социјализује, смешта у ову средину, у њен сопствени прдеж?
Да ли је свеприсутност овог појма у јавности, од њега створила ритуални текст посвећења, заклетву припадности или обредну песму? Или је манир прешао у рефлекс? У животињски рефлекс који замењује разум и рационалност?
Да ли је безумно понављање ове флоскуле одбрана од сазнања о свету, животу, истини?
Да ли би директорка боље описала однос средине према њеном случају, да је рекла ,,људи су сурови''?
Да ли је ситуација екстремне огољености њене приватности пригодна ситуација да потврди своје припадање друштвеном обрасцу и амбијенту који ју је афирмисао?
Мора ли, нормална личност, да има дефинисан простор своје интиме? Својих страсти, свог иживљавања неиживљеног, свог суочавања са собом? Директорка је своју варљиву нормалност хтела да нам докаже понављањем празне речи ,,Црна Гора''. Понављањем термина који нам је остављен као шифра самопоништавања, као кључ за етаблирање лажних вредности, неприродних циљева, као кључ за испуњавање наших празних или рањених личности друштвено пожељним садржајима.
Парадоксално, много би за нас, као људе, било корисније да се на снимцима нашла нека млада, наивна службеница, невична сексуалним егзибицијама. Да осетимо искрену, људску солидарност и стид што смо банули у њену интиму.
Да осетимо вредност човека у његовом изворном садржају. Да осетимо светост и чистоту људских хтења и природних страсти. Да се вратимо себи као Божијем делу.
Директорка директората нам није пружила ни трептај те идеје. Распламсала је нашу срџбу према социјалном и културном амбијенту у коме живимо, подстакла нас је да тумачимо њене мотиве, скривене актере и покретаче ове афере.
Отуђила нас је од природног осећаја стида и страха за бруку. Бруку, за реч која нам се, негде, загубила.
Загубила, иза лажних вредности сакривених иза великих, празних речи.