Винкелсбершки notturno

Не. Мојаш је био мало, како да речем, необичан... у сан се трза и њишта ка парип, оћаше и да изије ко му у сан приђе, зато није спава са чељадима, но у други крај собе, са ситном стоком.
По дану није много прича, тачније није проговара, но се све неђе смуца по селу, а бивало је да не дође дома по двије три ноћи.
Није био агресиван, без на бази рефлекса, ако га нагазиш док спава или му пружиш руку да се рукујеш са њим, што је ријетко ко покушава јер се у његов изглед није улагало, с обзиром да није било извјесно да ће се женит.
Дакле, не оћаше се нико питат с њим ка с чоеком, јер сасвим личаше на авет. Неочешљан, необријан, неошишан, а нико тадар и не бјеше окупан, но, без ето, наступила је данашњица па се народ и томе почео учит. Но, у то доба, Мојаш по томе некупању не бјеше изузетак.
Стаса бјеше, већ тадар, у момка рекло би се по стасу, само кад би га чоек видио ђе спава, јер је иша погурен, сагнуте главе, ка пас гонич, да речем, па не налицаше на чељаде.
Не бјеше много робе на њега, да се не штети, али је има капицу, јер се некад нешто дијелило по капица, па ако опет тај режим подјеле дође, да се не остане без једне капице.
Лажу да је Живко Николић по њему снимио онај ђе ону овцу... нека, ђа'оле...
Тако наредан, једном, неђе '42. бијаше заспа поред пута, у шипковину.
И, иронијом историје, наиђе тудар талијанска моторизована јединица ''Ређина Јелена Савојска'', понос Италије и Црне Горе, на мотоциклима марке ''Мото Гуци'', а пошто се на талијански ''ц'' пише са два ''з'' латинице, у народ је остало да се за ђевојку, али не да бог жену, која има добро пркно, рече-''Какви је ово мото гуци.''
Даклем, иде моторизована јединица на моторе кроз Катунску нахију, нећемо рећ ђе да се не би некијези љутили, дадне сарђенте вољно, војска поради себе, да извинеш, оде у шипковину, Талијани културан народ, неће то ђе га свако види, и један млади Миланез, дијете, потрефи ђе се Мојаш био завука, поче да пиша, а овај испрва поче да њишти и да сикти, Талијан чу нешто необично, препаде се и стресе, тада Мојаш поче да се буди, исколачи очи на Талијана, овој прекиде аутомацки, стаде му вода, окрену се и стаде да бјежи, а Мојаш за њим, у оно бунило и делиријум, вришти...
Талијани поскакаше на моторе, сарђенте ни не објави покрет, сви упалише моторе, неки испредњачише од осталија, а мрчо-Миланез те је попиша Мојаша на зачеље. Мојаш се бјеше уфатио зубима за гуму, не да му маћ.
Стега Моњо, вас у крв, али не пушта.
А држ, а пуш, не да Мојаш, уфатили га грчеви у вилицу, ка напуљскога мастифа.
Талијан, дијете, пишти ка да га кољу, утекло му по јединице, остала половина гледа из далека... скочи са мотора, па у трк, све ногама у гузицу, код своија.
Кад је Мојаш одгриза дио гуме, запеше му оне жице те су у гуму, и мало се примири... сви стоје и гледају звер. 
Сарђенте вели да не пуцају, греота је, па узе једну дужу штицу од бандијере, па са даљине, ка кротитељ лавова али ловац на алигаторе, поче да пиљка Моња, не би ли се авет удаљила, да не гријеше душу.
Не бјеше им жа фишека, но чисто љуцки, греота је.
И, пиљка га Сарђенте, Мојаш сикће, приђе оде, приђе оде, а све гледа на мотор. 
На крај, поче Моњо да се смије на ретровизор, оно сјаји, има огледало... одвали га Моњо, па га трља капицом.
Талијани виђоше која је ура, па му бачише двопека, кошуљу, и једне доње гађе, да покрије ону работу кад иде по селу. 
Један се сјети, закотрља резервни точак низ пут, а Мојаш ка Мојаш, за точком полеће...

Епилог:

Мојаш-
Мојаш је доша дома са точком, ретровизором, кошуљом, и доњим гаћама које су му обукли, али му нису биле комотне, јер се бјеше навика на слободније одијевање, па је тата река да би њему могле лијепо панут, е није од Балканских ратова промијенио тај дио веша. Још су му рекли-''Е, добра Ређина Јелена, како она воли свој народ.'' само нису имали објашњење што је Моњо вас крвав, и што су му жице замашћене коломазом испробијале образе, и што је вас одран са десне стране ка да га је неко закачио за мотор и вука по џади.
Двопек бјеше, путом, изио.

Талијани-
Пошто су морали да оправдају точак, гаће, ретровизор, гуму и кошуљу, обавијестише надлежну команду да је у рејону Катунска нахија, од стране устаника, извршен напад на моторизовану колону, да су борбе трајале до смркавања, да је непријатељ одбачен на линију Загарач-Бандићи-Ново село, и да је током ноћи опкољен и уништен.
Неколико шпијуна је пријавило неколико различитих заточника мријет навикнутих, који су доведени Богданов крај, па пуштени јер је Бироли схватао гдје је и са ким има посла.

Ком партија Црне Горе, друг Блажо Јовановић:
Данас су храбре чете Народно ослободилачке војске напале фашистичку солдатеску и домаће издајнике и слуге окупатора у рејону Ћеклића и нанијеле му тешке губитке у људству и техници. 
Домаћи издајници су се разбјежали а италијанска колона се повукла ка Цетињу.
Славом овјенчано црногорско оружје је још једном разгорело неугаслу лучу црногорске слободе и пркоса!

баба-Ћаке, Ђедо, тетка Стефе и фамеља Стевовић:
тетка Стефе, сестра Мојашева, бијеше се гледала тадар с једнијем Талијаном те је зборио е ће је оженит, те ћаше стално ић у Цетиње. Послије се морала гледат и са секлетаром комитета Микашем, па, кад невоља оће, са још по Комитета, да ју не би ошишали до главе и ћерали преко Балшића пазара ка сарадницу окупатора.

Ка је поподне Стефе дошла рече да јој је ти Талијан прича како је неђе у Катунску нахију нападнута колона, како је рањен један нападач, како је отео ретровизор, точак, гађе, кошуљу и нешто двопека, и како је очоплио гуму од мотора...
Скочи Ђедо, уби по глави Мојаша мачугом-''Пи, гаде, оли да ни свијама јебу оца рад тебе!''
-Ђе ти је двопек!?
Баба Ћаке га пукну машицама по сред чела, шикну крв, Мојаш се покуњи, притисну ретровизор на поцијепано чело и оде међу козе, да га не бију више.

Епилог послије епилога:

Зато је Мојаш, у Ловћенац кад су се станили и смирили, кад су поизналагали дрвенарију, оквире од слика и огледала, кад су велика огледала изломили на мала, да себе не гледају без ђе нико не види, кад су се ноћу будили слушајући како неко иде по тавану или тихо свира на клавир који бијаху давно сагорели, у бунилу зборио-:''Ссссвирррај, ссс.... ннека га не зззажимају...''