ЦРНА ГОРО, ПЛЕМЕНИТО СТЕЊЕ

Афера са приватним снимцима директорке Директората је дала нову димензију животу локалне заједнице. Отворили су нам се нови хоризонти у више праваца. Од схватања, српски речено, јебачине, до схватања државе, власти, живота уопште.
Живкониколићевски прикази личности, ситуација, јавни прикази екстремне људске беде (не мислим на експлицитне снимке секса, јер је то једино шта, поуздано, у свом овом догађају није беда) и варљиве људске моћи нас изувају из ципела. Не можемо да се снађемо у ситуацији потпуног одсуства друштвених стега.
Или, можда није тако. Нове технологије су учиниле да већ знано и већ доживљено сусретнемо у другом појавном облику. И да нам то буде колективно искуство. Да се колективно огледамо у овом огледалу.
Иако ме ова сензација вуче да ју сецирам и сагледавам са свих страна, то ценим потпуно несувислим. Нити ће ко да извуче поуку из овога, нити ће нам ова интрига осветлити нека ранија дешавања, нити објаснити друштвену динамику која у свом корену има овакве феномене. Чаршија ће ово да доживи на нивоу говечета које, у зимском периоду, прежива суву траву, не мислећи зашто му неко ту траву доноси и чему то води.
Мени увек за око западну детаљи који су слика менталитета, слика локалне културе и локалних вредности. Детаљи који имају печат локалног амбијента. У ком сам, од кликера до седе косе, бора и хипертензије, одвековао век. Да га јебем.
Каже, дакле, директорка Директората-,,Црна Гора тргује мојим животом.''
Није интересантан смисао ове реченице, јер она логичког смисла и нема. Она везе са оним о чему директорка жели да говори нема. Тежиште ове реченице није у односу средине према њеној судбини. Ова тврдња је несувисла само за неупућеног читаоца. Не ради се о томе шта значи да неко тргује њеним животом. Тежиште ове реченице је у употреби именице ,,Црна Гора''.
,,Црна Гора'', у исказима локалних људи, има улогу коју имају интензификатори укуса у слаткишима и појачивача боја у детерџентима. ,,Црна Гора'' је универзални адитив празном говорењу ових овде људи. Сва екстатична стања, све наглашене емоције, сва патетика се коришћењем овог појма уздиже до димензија универзума званог ,,Црна Гора''. Нема значајног исказа, заклетве, осуде и еуфорије да се не потегне ,, Црна Гора''.
Десио се, пре петнаестак, чини ми се, година, следећи случај у Никшићу. Певач КУД-а ,,Захумље'' је обљубио слабоумног момка из комшилука. Момак је, када је схватио шта се догодило, заклао певача и измасакрирао његово тело.
Када је полиција дошла да изврши увиђај, на зиду собе је угледала, исписан крвљу жртве, велики графит -,,ЦРНА ГОРА''.
Одакле долази овај порив, да кад нема, не треба и не може ништа да се каже, ускликне се -,,Црна Гора''? Да ли је ,,Црна Гора'' формула која и најпразнију особу и најлажљивијег кривоклетника социјализује, смешта у ову средину, у њен сопствени прдеж?
Да ли је свеприсутност овог појма у јавности, од њега створила ритуални текст посвећења, заклетву припадности или обредну песму? Или је манир прешао у рефлекс? У животињски рефлекс који замењује разум и рационалност?
Да ли је безумно понављање ове флоскуле одбрана од сазнања о свету, животу, истини?
Да ли би директорка боље описала однос средине према њеном случају, да је рекла ,,људи су сурови''?
Да ли је ситуација екстремне огољености њене приватности пригодна ситуација да потврди своје припадање друштвеном обрасцу и амбијенту који ју је афирмисао?
Мора ли, нормална личност, да има дефинисан простор своје интиме? Својих страсти, свог иживљавања неиживљеног, свог суочавања са собом? Директорка је своју варљиву нормалност хтела да нам докаже понављањем празне речи ,,Црна Гора''. Понављањем термина који нам је остављен као шифра самопоништавања, као кључ за етаблирање лажних вредности, неприродних циљева, као кључ за испуњавање наших празних или рањених личности друштвено пожељним садржајима.
Парадоксално, много би за нас, као људе, било корисније да се на снимцима нашла нека млада, наивна службеница, невична сексуалним егзибицијама. Да осетимо искрену, људску солидарност и стид што смо банули у њену интиму.
Да осетимо вредност човека у његовом изворном садржају. Да осетимо светост и чистоту људских хтења и природних страсти. Да се вратимо себи као Божијем делу.
Директорка директората нам није пружила ни трептај те идеје. Распламсала је нашу срџбу према социјалном и културном амбијенту у коме живимо, подстакла нас је да тумачимо њене мотиве, скривене актере и покретаче ове афере.
Отуђила нас је од природног осећаја стида и страха за бруку. Бруку, за реч која нам се, негде, загубила.
Загубила, иза лажних вредности сакривених иза великих, празних речи.

ЦРНОГОРСКА ОКУПАЦИЈА ГОРЊЕГ ПОЛИМЉА 

    После Херцеговачког устанка, који је подигнут шездесетих година деветнаестог века, Део Горњег Полимља, од села Трепча до места Мурине је коначно ослобођен од Турака 1872. године.

    Полимљани су се сами ослободили, практично без помоћи осталих Брђана, а поготово Црногораца.
    То није био избор ни Брђана ни Црногораца, већ последица политичких прилика и односа снага на терену.
    Борбе су биле крваве, а турска репресија страшна. Домаћи башибозук је предњачио у злоделима.
    Ипак, успели смо да се ослободимо и да изборимо право на земљу коју смо обрађивали као турски надничари. У мировни уговор је ушла и наша обавеза да земљу која постаје наша, праведно платимо.
    Тако, код нас не постоји уобичајена фраза-„Краљ Никола нам је дао земљу“.
    Нама ни Никола, ни нико други није ништа дао.
    Ми смо све својом крвљу платили.
    Ми нисмо опевани хероји, али се јесмо сами ослободили. Готово ћутке, без помпе, споменика, и прдежа карактеристичног за те прилике.
    Нова администрација, организована са Цетиња, нам је устоличила губернатора, ослонивши се на локалне, Његушком клану Петровић Његош, лојалне породице.
Први губернатор, октроисан са Цетиња, без икакве исказане воље новоослобођених крајева је био војвода Машо Ђуровић, Црмничанин васојевичког порекла.
Лепо је, братски примљен, поштован и испраћен по истеку службе, не оставивши значајнијег трага у памћењу Полимљана.
    Смисао његовог боравка у Полимљу и није био да учини ишта друго, осим да подвуче да је та земља, плаћена нашом крвљу, припала другом господару.
    Тај господар је, рачунајући са нашим схватањем да смо се ослободили и да смо се присајединили браћи и својима, полако уводио свој закон, своје обичаје и наметао нам своје име.
    Та тиха окупација је, коначно, постала видљива ескалацијом црногорског нацизма крајем двадесетог века.
    Поражено и понижено, опљачкано и маргинализовано Горње Полимље се, ових дана дозива себи, још несвесно колика је дубина цивилизацијске катастрофе која је за овај крај наступила присаједињењем најпре Црној Гори и Брдима, а затим и Књажевини Црној Гори 1878. године.
    Црногорска централна власт је, преко њој лојалних тајкуна, напала и природне ресурсе које ни један окупатор није дирао. Нападнуте су реке и потоци, шуме и прашуме, као највеће богатство овог краја.
    Нападнуто је последње чисто и нетакнуто шта нико није напао и унизио.
    Да би то било могуће, било је потребно да се уништи самосвест овог народа. Његово достојанство да се подастре лажљивом црногорском миту, а све његове карактеристике потру и изобличе.
    Тако је и настрадала, заборављена, народна ношња овог краја, која етнографски лоцира овај народ у срж Балкана, у Шарско-пиндски масив, на чијим је обронцима и у чијим је недрима вековима куцало било наше, српске цивилизације и цивилизација народа са којима смо делили ову земљу због које је подељен свет.
Истргнути из тог тока, поклекли смо и предали се, деградирали у цивилизацијском и културном смислу.
    Провинцијализовали се и осиромашили материјално и духом.
    И проговара, ових дана, нешто из дубине душе тог народа. Неки дубоки зов, нека подсвест. Неки простори са којима је овај крај био у цивилизацијском сагласју, у међузависности и сталној комуникацији.
    Говори, све јасније, неки глас из заумног-„Ми нисмо ово шта они хоће од нас. Наше осећање себе нам говори да нам је уско ово на шта би да нас сведу.“
    Појављује се из позадине једна нова слика нас самих.
    Једна већ доживљена, давно потиснута прасвест.

    На слици је група сељана мог села Улотине, негде између два рата, шездесетак година после ослобођења од Турака. Назначен је човек у аутентичној нашој народној ношњи, и слика те ношње из Полимског музеја у Беранама.
    Ношња је, што милом, што силом, што пропагандом, замењена црногорском.
    Наша ношња се може наћи од Брда, преко Метохије, Старе Србије, до Битоља, а можда и даље…
    Мали су они, кажем, за нас.

    Историјски и политички појам ,,Црна Гора" је потрошен. 

    Њен идентитет не може да буде базиран на појму који се односи на значајно мање од половине њених грађана. 

    Њени симболи не могу да буду тачка идентификације свих њених грађана. Зато је неопходно повести разговоре о имену и симболима те државе, који би били најмањи заједнички садржалац свих заједница и група које у тој држави постоје. 

    Њене институције треба очистити од доминације једне заједнице чијим је именом насловљена ова држава. Само њен територијални интегритет, до постизања опште сагласности око другачијих решења од стране свих, не би био доведен у питање. 

    На овај или онај начин, огромна већина грађана стоји на овом становишту. Циљ сваке људске заједнице треба да буде остваривање пуне слободе њених чланова и што већа сагласност око заједничких вредности међу њеним члановима. Под црногорском доминацијом, под доминацијом црногорског имена, та слобода и та хармонија нису могуће.

Ле Фиренце

    У Италији сам први пут био 1976. године. Породично смо ишли у Трст и Венецију. Тада сам имао дванаест година и, нормално, био заслепљен оним шта сам тамо видео. На сваком нивоу и у свакој области, кроз коју сам, деценијама после тога, упознавао Италију. 

    Наивно је говорити о односу појединца према исходишту цивилизације која, са прекидима, две хиљаде година доминира оним светом кога су људи са ових простора познавали. Наравно да ми је прва импресија о Италији била на нивоу доживљаја једног детета, из тешке, оловно тешке провинције. Први сувенир од трајног значаја, чији део и данас имам, је паковање од шест лименки Кока-Коле, коју смо донели у авгисту '76. и пили ју до априла наредне године. Онда смо кључем за конзерве изрезали лименку и у њој држали оловке. 

    Не! Није асоцијација на тадашње време! Јежим се, гадим се тога. 

    О лепото, о туго. 

    Догодило се да Италија буде неодвојиви, незаобилазни део мог живота. Мајка ми је била преводилац за италијански језик, и сви смо, осим оца, у породици говорили италијански. Међутим, после пола века активног присуства Италије и италијанске културе у мом животу, ја никад према тој земљи и тој култури нисам развио симпатије и наклоност. 

    Радио сам четрнаест година за једну италијанску компанију, боравио у Италији много пута, и пословно и неколико пута приватно, од којих једном неколико недеља у Фиренци, 1994. године, када сам на журци код неких Београђана молио да не гасе телевизор, јер је падао Бихаћ. 

    Све Санта Марие деи Фиори, Санта Крочи, Сан Лоренци, Палаце Пити, Сакристие Нуове и Уфици нису могле да помуте моју опседнутост, опчињеност и припадање несрећи из које сам дошао да се, бар на кратко, лечим у Фиренци. Јесте, био сам фасциниран Тосканом. Самом Фиренцом. Али, онако статистички и феноменолошки. Моје незнатно учешће у рату било је, ипак, за мене разарајуће, и учинило да се повучем у себе и, до фанатизма, фокусирам на тему нашег страдања и извесни исход рата, као финала нашег великог изгибенија у Двадесетом веку.
    Тридесет година живота сам провео у том грчу који је замаглио многе потенцијално радосне и интересантне трунутке. Радосне због чега? Коме и зашто интересантне? Хоће ли баш бити да сам нешто важно пропустио. Ово је питање овог текста. Шта сам, и да ли сам уопште пропустио? 

    Два пута сам био у галерији Уфици. Прошао сам кроз изложбу припремљену да идиота од туристе проведе током ликовне уметности Фиренце и будуће Италије, са нагласком на Ренесансу, да би он касније причао како је оно шта је на телевизору, видео уживо. Припремао сам се за ту посету, и ишчитао нешто информација о свему шта ћу у Тоскани видети. Ишао сам, свестан садржаја и , донекле, значења онога шта видим, од Ђота до Ботичелија и Микеланђела и до Леонардових ''Благовести'', осећајући да се у мени нешто прелама. 

    Нешто долази на минимум потенцијалне енергије. Осећајући да се суаочавам са појавама чија се снага и димензија сукобљава са мојом представом о нама и нашем месту, нашој улози и нашим моћима. 

    Кажу да су руски племићи који су били послани у Венецију на обуку за поморце, слободно време проводили закључани у својим собама у страху да их не занесе венецијанска раскош због које би изгубили самопоштовање и покатоличили се. Многи су тражили да се одмах врате у Русију, не желећи да изађу из својих соба. 

    Не, нисам имао тај осећај, ни близу. Припремљен сам био на садржај онога шта ћу видети, али је лице места и тај доживљј нешто сасвим друго... Ишао сам ходницима Уфиција, гледао мапе Балкана и тражио имена насеља из наших крајева... размишљао сам како су нас они тада видели и шта су сматрали да је битно... и, оно најболније, како је ток наше историје трагично одвојен од свог окружења и како смо велике жртве положили да се, макар мало вратимо на правац пре великог потопа... 

    Видео сам тада и чудесну Сијену, трагичну Сијену коју је куга сломила још у четрнаестом веку, да се никад више стварно не опорави. Видео сам Пизу, и Пјацу деи Мираколи, ''Трг чуда'' који је стварно трг чуда, на којој је Криви торањ, апсолутно најглупља туристичка атракција на свету. По мени, лепота тог торња је стварно уништена тиме што се накривио. 

    И у Пизи, у поставци изложбе значајних предмета из историје тог града, огромне вериге, са детаљним објашњењем како је Фиренца, у част Уједињења Италије, вратила те вериге са градских врата, које је била однела када је, у неком рату, била заузела и потчинила Пизу...

Нормално да ми је пало на памет да на развалинама Пизе, Сијене и Фиренце компарирам и чињеницу да су таква друштва и државе нестале, међусобно ратујући, крваво ратујући, са чињеницом да се ја кући акам са једним гротескним рецидивом историје, једном зајебанцијом нестасалом да Сијени и Пизи чува козе. 

    И тако је Црногорски санџак, административна јединица у оквиру Скадарског санџака, надживела Сијену, која је двеста година пре појаве Карадага, направила хидротехнички тунел дуг шеснаест километара, кроз брда и планине, те чељаде и дан данас на централном градском тргу у облику шкољке, може да пије чисту планинску воду. Такву благодат је, рекох пре неки дан, сурови Карадаглија, вековима неокупан, осетио тек под чизмом србијанског џандара, шест векова после Сијене, коју је надживео. 

    Морао сам из обиља таквих утисака и доживљаја, да се вратим у винкло, те сам се једног поподнева упутио преко Понте Векја низ, или уз Арно, и сео у један енглески паб, и прибегао, за мене, нестандардном средству стабилизације мисаоних процеса и социјалних функција- алкохолу. Наиме, напио сам се као мајка. Олешио сам се. Сам. По двема тарифама, јер Италијани мењају ценовник између поподнева и вечери. 

    Благотворно је дејство алкохола на човека у дилемама и под притиском историје. Још ако је Србин. И наоружан. И амерички лајф коучеви препоручују соушл дринкинг као терапију. Нисам се на време окренуо том леку, баш као ни психоактивним супстанцама, и то никад нећу себи опростити. Пар деценија сам суботе увече, у ''Мексичком бару'', проводио трезан. Једино ја и конобари. То су године које су појели скакавци. Алкохол би им дао нови садржај, емоцију, фантазију. Озбиљност. Овако сам пронео кроз тај период резигнацију и досаду. Основни осећај и стање духа које ме прати од детињства. 

    Никад нисам, дакле, успоставио емоционалну везу са Италијом. 

    Чињеница да, када желим да разгорим носталгију код себе, гледам италијанске рекламе из седамдесетих и осамдесетих година, али то има везе са мојим доживљајем тих слика и звукова и повезивање тога са младаличким доживљајем живота, а не са италијанским дизајном и културом... Једини италијански појам, односно град према коме имам емоцију је Трст. И то због једног блиставог периода присуства Срба у том граду и, донекле, са догађајима који су паралелни и мом најранијем животном искуству. 

    Наиме, околина Трста, Истра, Кварнер и Ријека су југословенски партизани етнички очистили протерујучи између двеста и двеста педесет хиљада Италијана, с тим што су, у кратко окупираном Трсту побили и у крашке јаме бацили више од дванаест хиљада Италијана: Након рата. После ратних дејстава. Међу убијенима је био и значајан број Италијана из покрета отпора... 

    Серђо Ендриго, италијански кант аутор, рођени Пуљанин, је написао песму о свом родном граду, чији је наслов ''Хиљаду девет стотина четрдесет и седма'', односно година егзодуса Италијана из Истре, Кварнера и дела Далмације. 

    У Трсту је живео и мој омиљени писац, Итало Звево, који је Џејмсу Џојсу послужио као узор за лик Леополда Блума, главног лика романа ''Уликс''. У роману ''Зенова свест'' он описује целоживотну борбу једног човека да остави дуван.

Целог живота главни јунак сваку цигарету пали са мишљу да ће му она бити последња и, на неки начин, увек изнова рекапитулише свој живот. 

    У песми ''1947.'' Серђо Ендриго каже, мислећи на свој родни град Пулу: 

        Видео сам свет 

        И питам се 

        Да ли бих ја био исти 

        Да сам још увек тамо 

    Заиста, можемо ли да одемо од онога шта смо? 

    Да ли сам ја могао да свој мисаони и емоционални ангажман око нашег великог полома заменим сликама и причама о Тоскани, заменим идентификацијом са светом коме нисам и не могу да припадам, да садржину душе рањене местом где сам рођен заменим туристичком разгледницом и благоглагољивим причама о сопственој опчињености нечим шта ме није опчинило? Јесте научило, промудрило, опаметило, али није опчинило. Није ушло у душу. Нисам заволео. Није ме испунило. 

    Нисам прибегао самообмани ни кроз алкохол, ни кроз психоактивне супстанце, ни кроз креацију моје персоне идентификацијом са културом коју, на неком одређеном, не просечном нивоу, познајем. 

    Нисам као јунак романа Итала Звева покушао да се лишим те душевне тегобе, нисам се са том дубоком тугом суочавао са мишљу да једном већ са њом треба да се растанем.

Да је се лишим као терета. 

    Желим да верујем, да бих могао да се обратим Ђаковици, као што се Серђо Ендриго обраћа Пули, и да кажем 

        Видео сам свет 

        И ЗНАМ Да БИХ БИО ИСТИ 

        Да сам још увек тамо 

    Или, ако није тако онда, како каже Бранко Миљковић 

        ОДСЕЦИТЕ МИ РУКЕ И ПРЕТВОРИТЕ МЕ У КАМЕН.

''Најгоре је кад сунце у ћенеф огрије'' (стара подгоричка пословица)

        Још као млад сам схватио да психолошко социо културна основа овдашњег човека може да се дефинише речима- самоуверена необразована будала. 

    Рађамо се овде са таквим предностима, и тек само понеко надогради своју личност образовањем, васпитањем и размишљањем, те од њега испадне цивилизован, разложан и мудар човек. Пре свега човек објективан, склон истини, човек који се клони самообмане. Но, тврдим, она основа на коју калемимо своје личности, доминантно је речена будала. Самоуверена. Што самоуверенија, то необразованија и већа. 

     ''У Црној Гори се све одвија на појавном нивоу'', рекао би протојереј презвитер, проф. др Велибор Џомић. 

    Неопходно је, по мом дубоком уверењу, свако тумачење друштвених феномена, а нарочито личности из јавног живота овде, градити на овим двема премисама. Неопходно. Не бива другачије. Свако попуштање тренутном утиску, када је планета Монтенегро у питању је, извесно, обмана. Штоно би се рекло- Ствари треба посматрати у историјском контексту у ком се јављају. Како је, и у каквом историјском контексту, формирана овдашња јавност? Колико је та јавност рефлексија наше стварности? Каквом механизму информативне и пропагандне репресије су били изложени људи овде? И још јесу. Из којих све оруђа нас анти српски режим засипа лажима и глупостима, ево скоро тридесет година. Од чијих пара? Чијим средствима? Путем чије инфраструктуре? Какве ликове плаћамо и трпимо за све то време? Ко су шампиони црногорског национал шовинистичког лудила,који су нас вређали од наших пара? 

    У хемијским лабораторијама се садржина неког раствора идентификује додавањем агенаса у тај раствор. Онда тај раствор добије одређену боју, порасте му температура, замути се, те се сазна шта тај раствор садржи. У јавности у овој овде држави, постоји неколико личности и феномена који имају улогу тог агенса. Они се јаве, црногорска јавност прокључа, замути се, дими и прска. Ипак, то више нема последице ни на шта и ни на кога. Некад су реакције у тој реторти биле путоказ депеесовском башибозуку шта треба мислити и говорити у јавном простору. На које речи треба превртати очима, и у односу на кога се поставити као културно супериоран. Пред ким, дакле, деловати маниром самоуверене необразоване будале. 

    Сада Дарко Шуковић сеје сумпорна испарења за уски круг оних који не виде да су се околности промениле, да ништа више неће бити онако како је било када је Дарко Шуковић управљао пљеваљским милионима као директор женског рукометног клуба и добијао стотине хиљада марака годишње за свој ток шоу на државној телевизији. 

    Као онда, навиру ми сећања, када је Драшку Ђурановићу ДПС испословао да му држава (односно грађани)врате мањак у Ђурановићевој приватној фирми. Мањак од 1.500.000 евра (милион и пет стотина хиљада евра... јес', јес', милион и петсто хиљада евара). 

    Тога више бити неће, и Шуковићева срџба, бес и бука експлодирају. ''Новак чим изговори своје име треба да зна да је Црногорац''- каже Шуковић. Хахаха... па свако ко о овом простору ишта зна, зна да Шуковић, када изговори своје име и презиме, једино шта поуздано зна, зна да није Црногорац... ни он ни Ђурановић. До ђа'ољом, што би они рекли. Наклапао је Шуковић још тога, али је тешко поћи трагом те параноје и све описати. Углавном се ради о медиокритетским наклапањима о томе како Новак није заокружена личност, како га ''попови водају по земљи предака'' коју он, јел'те, не познаје. У том, слободан сам рећи, лупетању, Шуковић се хвата динарске самоуверености којом сијају необразоване тамошње будале. 

    Да нам својом страубалном медијумском појавом, ауторитетом првога у ћенифи коју је огријало сунце, укаже на расну изузетност Црногораца, моралну и другу супериорност. Ка'е, 'начи, Шуковић- ''Na istinitim pričama iz vremena kad je pojam Crnogorac značio više od nacionalnog identiteta, kad je bio oznaka za status, viši status, status slobodnog čovjeka koji odozgo gleda na vjekovno roblje, ali još više – status onoga ko živi kodeks. Kao što je Japanac živio Bušido, tako je Crnogorac živio Čojstvo i Junaštvo.'' 

    Иди бегај! Ово срање нам поручује Шуковић из краја који је, од Турака, ослобођен 1912. године!? Јер је његов предак из Мораче, отишао да кулучи код Турака, као што је мој из Роваца, отишао да кулучи у Полимљу. И сад, надобудни празнов, сије најстрашнију обману као ''Оченаш'', као ''Вјерују''. Као неко ко је изнад српске раје која је робовала!? Оваква свест, свест самоуверене необразоване будале, која је искочила као прва у ћенифи, изградивши своје професионално постојање на најпре страним донацијама за ратну пропаганду коју је вршио, а онда скупо преплаћен нашим новцем, наставио да нас вређа, заштићен НАТОом, Кавачким кланом, Прдњавом, Лазовићевом полицијом и ДЕБЕОМ, Седмом Управом, свом државном и силом криминалних гангова који су једно са Шуковићевом државом, њеним институцијама, њеним квазиинтелектуалним круговима, њеним јавним предузећима, њеним институцијама културе. Једно са њеном митоманијом, са пасјим гробљима, са јамама, са лијевим скретањима, са Веселином Ђурановићем и Доброславом Ћулафићем, који из четника касно прелазе у партизане, а мало касније и у усташе. Једно, па се не зна ко је Радоје Звицер а ко Зоњо, ко Радмила Војводић, ко #ага, ко Зоран Лазовић, ко Попај, ко Бане Поповић, ко Димитрије Поповић, ко Миго Стијеповић, ко Драган Вукчевић, председник ЦАНУ, човек са најозбиљнијим лицем у Европи. Не зна се ко слика, ко путује џабе за Лондон, ко је рукометашица, ко убија, ко пише сценарије, ко пљује Новака, коме је у Хамбургу пало пет тона кокаина. 

    Узвриштала је ћенифа. Нису ју Срби заљуљали. Свет се мења. Авдејевка пада, Израел војно добија а дипломатски губи. У Новом Пазару Бошњаци и Срби заједно протестују против америчких злочина над палестинском децом, кинески електрични аутомобили су дупло јевтинији од европских. Турска реекспортује западне робе у Русију, Русија шаље нафту у Индију. 

    Ништа није како је предвидео др Срђан Дармановић, гост РТЦГ непосредно по почетку Специјалне војне операције у Украјини, када је, стопроцентно самоуверено, као необразована локална будала, рекао-''Пааа... Путин је изгубио. То је очигледно.'' 

    Иди бегај! И он паметан, и он професор? 

    Чему му служи то знање, када лупа такве глупости које нико, али нико на свету није изрекао, сем њега? За шта се школовао? На шта је био набаждарио своје знање, када је промашио слона са три метра? Али, он је професор?! Јесте. У горепоменутој ћенифи. 

    Где је Шуковић новинар. А Ђурановић предузетник. Све ас до аса. Само је Новак Ђоковић несавршен. Односно, репа без корена. А његов отац скоројевић. 

    Боже благи, ко је ове ликове наоружао оваквим самопоуздањем? 

    Сила. Бескрупулозна сила којој су се приклонили. Бескрупулозна страна сила, која је за недељу дана побила 4000 или више палестинске деце. Која је побила пет стотина хиљада ирачке деце. Која би, да су преживела, волела Федерера, а мрзела Ђоковића. Каже Шуковић. Зна Шуковић. Он је искусан новинар. Ведета новинарска. Црногорски врх. Врх врхова. 

    Морам да кажем нешто на крају. 

    Ја сам направио, менсечини, дванаест епизода серијала ''Са Геџом кроз историју и политику''. На располагању сам имао два сата камеру на простору града Подгорице, и сат времена снимања у студију. Буџет ми је био двеста пута мањи него Шуковићев, за његов ток шоу. Ја сам имао једну камеру, и микрофон бубицу која је престајала, на моменте, да ради. 

    Производио сам сат времена програма недељно. У ентеријеру, екстеријеру, разговор, политички коментар и закључак емисије. Прву емисију сам направио у својој педесет и деветој години. 

    Има на Јутјубу, па може да се погледа и упореди. 

    Осим техничког нивоа, не бих се Шуковићевим емисијама, ни за милиметар померио. Осим тога, ја сам моје емисије радио после мог редовног посла, који је од Шуковићевог новинарства сложенији пет хиљада пута. 

    Дакле, времена се мењају, очи нам се отварају, разгрћемо страх у којем су нас држали. Дарко Шуковић више није глас управитеља ове државе. Прда и накарада, којом нас је заслепљивао се разлетела. Приземљује се полако и његова празна курчевитост и наша импресија о његовој важности. 

    Испод тог појавног нивоа се назире просечност и интелектуална и морална беда. 

    Беда ћенефа кога је сунце туђе несреће било огријало.

Лажеш ли сад, или прије, Петре Божовићу?

    Председник Владе Црне Горе, Дритан Абазовић је у ''Црногрској кући'', дипломатском представништву државе Црне Горе у Београду, уручио захвалнице истакнутим представницима црногорске дијапоре?! 

    Чије дијаспоре? Где дијаспоре? Одакле дијапоре? 

    Лексикон страних речи и израза, ''Милан Вујаклија'', под одредницом ''дијаспора'', наводи-''расипање, расутост, расејаност; у Новом завету: Јевреји прогнани из Јудеје и расејани по другим земљама; у братствима: чланови који станују одвојено; у ботаници: назив за сваки део биљке који се од ње природно одваја и даље сам размножава.'' 

    Сајт ''Телеграфа'' цитира Абазовића:'"За допринос у разним сферама који сте остварили у држави Србији, нашем најближем и најдражем суседу, у земљи са којом имамо посебне односе и везе, и у жељи да их саткамо и са свим осталим комшијама и земљама света, мала Црна Гора, земља сунца, забаве и вина, земља предодређена да заступа мир и толеранцију, жели да вам искаже захвалност.'' 

    Дакле- сунце, небо, вино, забава, најближи, најдражи. Цео свет!
    Мала Црна Гора, предодређена да заступа мир и толеранцију. Зашто ми неко раније није рекао да живим у оваквом рахатлуку, у инстаграм разгледници, у сну београдске спонзоруше о земљи Монтенегро?
    И заиста, земља мора, сунца и вина, мира и толеранције, је метафора из најступиднијих представа о овом овде простору и животу у њему као комедији менталитета, у којој је увек победник неотесана, аморална битанга, без знања, без васпитања, без икаквих вредности.
    Славни сликар Урош Тошковић је, у интервјуу ''Вијестима'', рекао-''Нама Црногорцима је неваспитање донијело славу.'' И јесте тако. Само што су некад аморалне динарске битанге (начелници ОЗНЕ за град Београд, Вељко Мићуновић и Јово Капичић) убијале Београђане, у хиљадама, а данас њихови наследници, идеолошки и билошки, глуме сеоске селебритије на гарден партијима ''Црногорске куће''. Или, из НВО сектора, воде рат против Србије.
    Поменути Мићуновић се данас води као, цитирам ''легендарни Титов амбасадор'', а не као масовни убица на, објективно, окупираној територији. Е, то је начин на који функционишу они којима је неваспитање основно животно оруђе. 

     Однос црногорске државе према Србији је дефинисан, пре свега, признањем лажне државе на територији Србије, протеривањем амбасадора Србије, сталним оптужбама за мешање Србије у унутрашње ствари Црне Горе. Однос државе Црне Горе према Србима у њој је најлакше описати једним, наизглед неважним податком- У Министарству иностарних послова Црне Горе ради један Србин. Један једини Србин. Помињање те чињенице вас, аутоматски, избацује са јавне сцене. То је поставка ствари на планети Монтенегро. 

    Постављена на овим основама, политика Црне Горе према Републици Србији, за свој јавни исказ има гарден партије, ивенте са селебритијима, штосеве, вицеве, хахаха изјаве, шампањац, дипломатске пријеме и бесадржајне поруке општих места дипломатске куртоазије зачињење етно наслеђем празне приче.
    Хоће рећи- ''Србија је нама најближа и најдража, зато се ми према њој односимо као искрени непријатељи, јер ми јесмо битанге, али смо себи страшно симпатични, тако да не можемо да замислимо да нам Србија истом мером одговори. Уз то, смо ми слуге њених душмана, који су много јачи од ње''
    Ми, који из даљине гледамо овај приказ црногорског барбиленда, овај штосерај којим се заслепљују београдске спонзоруше, у њему видимо само једно- како пада последња одбрана здраве памети и доброг укуса међу Србима у борби са црногорским кичом или ''црногорким џибер гламуром'' (Игор Јарамаз). И у свему томе видимо икону српске саборности, српске памети, главну звезду тик тока у Срба, чије се изјаве, цитати из филмова, шаљу између Срба, Петра Божовића, како прима награду за црногорску дијаспору. 

    Он и Весна Дедић. Новинарка. Ја не знам много о њој, али по њеном монологу на телевизији, а на тему како ће се удавати кад се буде други пут удавала, уопште нисам изненађен да је добила црногорску награду за дијаспору. За значајну дијаспору, која је огледало Црне Горе. Премудри, преискусни, потпуно самоуверени чисти Србин, прима исту награду од истог жирија, на исту тему као Весна Дедић. 

    Како сад да разумемо његове исказе о томе да је простор на коме се одвијао његов живот, увек био један простор, да смо ми, условно тамо и условно овамо један народ. Како је могао да прими награду од инстутуције у којој нема Срба? У којој нема Срба јер су Срби. Како? На шта је мислио? Је ли се променио? Зна ли шта је урадио? Зна ли шта је овим својим потезом рекао? А то шта је рекао, је супротно од онога шта је пре говорио. Понављамо- ДА ЈЕ ОВО ЈЕДНА ЗЕМЉА.     Морамо да га упитамо оно старо подгоричко- ''Лажеш ли сад, или прије, Петре Божовићу?''
    Ми знамо зашто су Капичић и Мићуновић убијали. Знамо да су знали кога и зашто убијају. Не знамо како се Петар Божовић нашао у Србији као дијаспора, као окупатор, или као странац. Порастао сам са причом мог оца о томе како је, поводом изградње пруге Београд Бар, на митингу у Бијелом Пољу, писац Миодраг Булатовић рекао-''Дајем хиљаду долара да се изгради онај метар пруге на граници Србије и Црне Горе, а дајем десет хиљада долара ономе ко тај метар нађе.''
    Када и ко је поставио границу међу нама?
    Где почињемо да се разликујемо између себе? Да ли је, коначно, време да став званичне Србије, и авизних, нормалних Срба, изађе из поменуте комедије менталитета. Црна Гора је јако хетерогена земља, ако је то уопште једна земља, и ако није тек само део једне велике земље. Нашу стварност на овој територији, која је обликована насиљем страних сила, уз сарадњу локалних криминалних гангова, не дефинише естрадни наступ овдашњих политичара.
    Српска деца овде не уче уче српски језик, не уче српску историју, не уче о српској култури, не уче о српским земљама. Овдашња држава, у деловима државних органа који се баве виталним функцијама ове државе нема Срба. Од скора, то је званични захтев њених тутора. Њен премијер, исти онај који је Дедићкој и Петру Божовићу уделио вајлд бјути екселент авард, је ручао са албанским људождером који је ослобођен оптужбе у Хагу тако што је убијено двадесет и девет сведока оптужбе против њега. Разумем Дедићку.
    Она је представник новинарске школе која је утемељена на београдском штосерају, на романтици бутика у Трсту, летовања у Дубровнику и Тиркетовим текстовима где је тежиште на добром вицу, на првој лопти, на цакама и на ''иди ми дођи ми''. На томе да Тирке пије виски.
    Иако сам ово писмо на ком пишем научио на текстовима Богдана Тирнанића, некако ме је тежак живот у овј недођији научио да хватам њихову опскурну страну. Оно шта се не помиње. Шта се заобилази, због сварљивости тих текстова за раздрагано читатељство.
    Увек сам се ужасавао лакоће заобилажења непријатних места од стране бардова београдског новинарства, лаке књижевности и шарма ''Оног Београда'', Бобић Мојсиловићеве, Мома Капора и Богдана Тирнанића. Иако безгранично симпатични и интелигентни, креативни и духовити, чинило ми се да увек захвате толико воде из зденца да никако у њихову причу никад не уђе неки каменчић, песак, бар мало замућене воде. Неке тежине, опорости, која би била ближа животу који живе они изван те њихове лакоће и елеганције.
    Tаква неподношљива елеганција је освојила и Петра Божовића. Тако је Божовић загазио по нашим главама, лицима, образима, прсима и плећима, нас који смо научили да трпимо и бележимо белу књигу усташких несојлука против Срба из ове Недођије, из које се он отиснуо у дијаспору. 

    Отиснуо у београдску сагу о лукавим горштацима који, шта год да направе, то правдају својим екстраординарним пореклом и земљом сунца, вина и забаве.
    И масовних злочина. Кад је за то прилика.
    Савремена Црна Гора, понављам, није комедија менталитета. Она је сурова прича о преламању геополитике кроз несрећу малих народа. Та бездушна, за наше појмове безгранична сила упропаштава људске животе овде већ пар векова.
    Убијани су најбољи, бежали су најпаметнији, уништаване су најпоштеније и највредније породице, вршена нечувена зверства над невиним људима, напуњене су крашке јаме полуживим, умирућим жртвама бестијалности.
    Из свега тога, до једног слоја српског друштва, полуинтелектуалаца или више полуинтелигената, је дотекла прича о романтичној земљи, где су сви исти и имају исти светоназор, лукавост и неваспитање као основне предности над сваким цивилизованим човеком.
    Није тако.
    Mноги од нас овде живимо реалне животе, дуго изопштени из јавности, државних послова и пројеката, парадржавних институција, а тиме, парадаоксално, и из пажње наше матичне државе, у којој ми нисмо дијаспора. Не можемо да будемо дијаспора. Не знамо где тачно постајемо дијаспора. Чија дијаспора? Где дијаспора? Одакле дијаспора?