Живко Николић

Ја сам доајен одбране дела Живка Николића од помамљених црногорских усташа, још из времена када ни они сами нису знали да ће постатити усташе.
Дакле, четрдесет година сам их убеђивао да је уметност Живка Николића универзална, као свака уметност, која је универзална или није уметност, и да треба да буду срећни што је случај хтео да метеор Живко Николић потрефи баш овај шупак од света, те су велике истине о љубави, лепоти, злу, доброти, заблудама, надама и сновима, табуима и слободи, испричане речима и сликама које овдашњи човек има у својој свести и искуству.
Невоља је настајала када бих устврдио да слике и дијалози из Николићевих филмова немају никакву документарну вредност, да не ''описују Црногорце'', да уопште није приказао ''нас'' и да се није наругао ''нама'', већ лажи. Лажи која поприма облик насиља, диктауре, табуа, предрасуда, мржње, нечовечности, бездушности, дволичности или већ како одговара сили која мучи човека, била та сила у човеку самом или изван њега. 
Професори књижевности су ме убеђивали да Живко Николић мрзи своје јунаке, да жели да стекне популарност на спрдању ''Црногорцима'', и тако даље, све глупље и приземније, све прирођеније девијантној динарској свести о сопственој изузетности, у којој нема места за исказивање осећања која нису епска, него су, онако, људска, аутентична. Вредна пажње, саосећања и симпатија.
Динарац, нарочито Караџадаглија, не воли саосећање.
Он воли страх.
Њиме се влада страхом, он другима влада страхом.
У својој представи о себи, и нарочито других о њему, он не подноси слике своје људскости.
Генерације прелазе преко ''Сна Вука Мандушића'' не обраћајући пажњу на то да, мерено аршином којим се мери Живко Николић, Његош највећег јунака равни са крхким, заљубљеним дечаком који се стиди своје вероломне жеље и на њу одговара наивним епским моментом у ком је готов да погине да би био ожаљен од лепоте која га је свела на обичног човека који, воли, пати и нада се.
Јадничак.
Караџадаглије воле једнодимензионалну представу човека. Просте дефиниције и октроисане истине. Најбоље се сналазе у неслободи.
Зато је разбарушени, преслободни, прехрабри и преумни Живко Николић био енигма и увреда за њих.