Већ смо сви чули и читали твит Милана Кнежевића о Весни Пећанац, односно о стиду који треба ''сви ми у Црној Гори'' да осећамо због њене горке судбине.

Јавно разматрати судбину једне сасвим нестандардне људске појаве, која постоји у сенци једне још нестандардније људске и нарочито уметничке појаве, тачније генија, је немогуће а да приповедач не падне у баналност сеоске интриге и у кич и фејк.
Тако се Милан Кнежевић нашао у најдубљем калу политике која се базира на тренутној чаршијској сензацији. На свести најглупље и најподлије комшинице. Као и сваки популизам, нарочито у популусима какав је овај овде.
Трагична је судбина поменуте глумице, као и добар део живота њеног мужа, генијалног уметника који је одабрао ту врсту несреће да сликама овог поднебља каже универзалне истине о човеку и свету.
Сликама, кажем, овог поднебља, те тако учини да се локални човек осети као субјекат приче, а не пуко средство, алат у саопштавању уметничке истине.
Уметничке истине, кажем, којој овдашњи човек није дорастао, јер је његов перцептивни и контемплативни апарат закржљао услед предугог живота у сурогату стварности, социјалној реторти коју, ево три века, издржава неко други.
Освета вековима непроветреног социјалног ануса је била сурова. Животи Живка Николића и Весне Пећанац су препуштени њиховим крхким уметничким бићима и они су потонули у материјалну беду, узгред доказавши да су они уметност живели. Уметност их је онеспособила да, као Милан Кнежевић, политичар и писац, заиграју на нерв примитиваца, простака и глупака и тако одрже  свој статус у јавности и стабилан извор прихода.
Да поновим- како то чини Милан Кнежевић.
Да поновим- стабилан извор прихода, какав је Монтешупак обезбедио Андреју Николаидису и Аднану Чиргићу.
По седамсто и педесет евара месечно, док су живи животом.
А Живку Николићу и Весни Пећанац ништа.
И Илији Лакушићу седамсто педесет, а Живку Николићу не.
А да не причамо о Зувди Хоџи Бериши, алијас Зувдији Хоџићу, чија се примања из државног буџета, на име ничега, мере хиљадама евара.
Дакле, Милан Кнежевић се наметнуо својим твитом као савест друштва. Вероватно није само на интелектуалцима да буду савест друштва, него мало и на политичарима, поготово онима са израженим уметничким амбицијама. А такав је политичар и награђивани писац Милан Кнежевић.
Шта не ваља у овом Кнежевићевом просеравању?
Не ваља то што судбина Весне Пећанац чека огроман број, рецимо, грађевинских инжењера који раде у приватним компанијама овде. Наиме, ја готово не познајем ниједног који није осигуран на минималну загарантовану плату. То значи да ће имати мизерну пензију, те ће многи од њих, чак и они који су доајени у овој професији, имати пензије мало веће од Весне Пећанац.
Да не говорим о неисплаћеним зарадама. И оним који су део који се, на црно добија у готовини, и оних које су евидентиране.
И то сви знају и о томе сви ћуте.
И никакве сумње нема да је тако и у другима секторима, не само у грађевини.
И Милан Кнежевић ни реч о томе, ево дугих двадесет и нешто година, од како нам се попео на телевизор.
То не ваља у овом твиту Милана Кнежевића.
Задатак Милана Кнежевића, његова обавеза према његовим гласачима би требало да буде анализа и критика система, борба против највећих девијација, а званични ниво плата у приватном сектору са једне и у државној администрацији, јавним предузећима и парадржавним институцијама, са друге стране, је најочигледнији, незаобилазан феномен те врсте.
Старење становништва је појава која је захватила и ово овде. Уз масовне минималне пензије, то је социјална бомба која ће да доведе до екстремне беде. До туге у којој се обрела Весна Пећанац.
За Милана Кнежевића, пар деценија, гласа управо онај слој становништва који ће ући у ову беду.
Управо онај слој становништва за којег није било послова који су плаћени из буџета.
Није било редовне, сигурне плате. У највећем делу су то Срби. О томе постоји евиденција у званичним државним документима.
И? Шта је о тим људима и њиховом положају рекао Милан Кнежевић?
Никад ништа. Није курентна роба у оном делу грађанства који доминантно чини јавно мнење.
Не осећа се човек добро ако говори о тешко решивим проблемима, о безизлазу. Лакше је пуку скренути пажњу на себе манипулишући тренутном сензацијом, сводећи ту сензацију на тугатљиву, сентименталну причу о пролазности лепоте и славе, и потврдити статус веродостојног јавног тумача истине и поштења.
Лакше је правити ласцивне алузије на изглед и понашање Драгиње Вуксановић као жене, него анализирати и критиковати отворени говор мржње Драгиње Вуксановић као политичара.
Мржње која постаје претећи феномен, а којој је поменута дала велики, злочиначки допринос.
Боље пролазе те форе. Односно гафе. Односно провале.
И ако ће та мржња, кад тад, експлодирати, те ће шовинистичка баљезгања политичара Драгиње Вуксановић добити своју операционализацију, свој физички израз, за разлику од њеног простаклука који ће увесељавати Србе, омамљене Вуксановићкиним сексепилом.
Дакле, те форе, гафе и провале су ниво којим политичари одабрани од стране Срба узвраћају лојалност својим гласачима.
Све бацити у кал, у смеће, све обезвредити и лишити смисленог садржаја, исмијати и релативизовати сваку људску муку, и лишити себе сваке обавезе да делујеш постојано, смислено и одлучно, у име и за интерес људи који полажу наду у тебе. Скренути тим људима пажњу са реалности њиховог бедног положаја и још бедније перспективе, или ту беду пребацити у твит, у самопромоцију.
Народни трибун и борац против Мила Ђукановића је део политичке класе, која је, уз државну администрацију и криминално пословну пирамиду изграђену под ДПСовом диктатуром један организам, један систем који влада нашим животима и одређује нашу будућност.
Та политичка класа има своју унутрашњу динамику, независну од воље и потреба нас који се никако не налазимо у Кнежевићевим твитовима.
Нас чији су проблеми велики и реални. Ти проблеми нису ни филмични ни телевизични, нити, понављам, курентна роба на социјалним мрежама.
Јер су озбиљни, јер нису зајебанција као што су то кафанске економске пројекције и планови шиљокурана из Владе, Кнежевићево твитовање и перформанси Радуловића, Бошњак и Кордић. Нису решиви једним административним потезом, у шта нас поменути шиљокурани убеђују.
За њихово решавање су потребне озбиљне институције и озбиљни људи.
Којих овде нема.
Почетак решавања тих проблема је крај ове државе. Суочавање са погубним социјалним, политичким и културним аспектима њених учинака и достигнућа је њен крај.
Зато га удружени корисници њеног буџета, заједничким напором, одлажу.
Мицкеј, Милан Кнежевић, опаки Даниловић, а да о Милачићу и надолазећем перформеру Дајковићу и да не говорим, су  узурпатори наше воље и наших права, једнако охоли у игнорисању наших потреба, једнако површни и провидно патетични када говоре о својој улози и својим прегнућима.
Једнако испразни и бескорисни, једнако незаинтересовани за реалност.
Одатле клиберење над судбином и Весне Пећанац и свих који нису увучени, ни посредно ни непосредно, у пирамиду корисника буџета.
Као што су то Милан Кнежевић, Андреј Николаидис, Зувди Хоџа Бериша, Милачић, Милачићева супруга, њена ђеверична, кум сина оца Драгана, или син кума, или отац кума сина Драгана или море фукаре која се увалила, не померивши пирамиду Ђукановићеве моћи ни за милиметар.
Нити јесу, нити мисле, нити имају потребу.

И, за крај, једна прогноза. Дакле, од пет и нешто милиона помоћи незапосленима у износу од по сто евра, бар три милиона ће завршити у кладионицама.
Сви којима сам рекао ову прогнозу, су ми одговорили-''Минимум!''