Са фејсбука, осми маја 2012.

Kажу да је италијанска команда на ослобођеном Цетињу истакла обавјештење на вратима полиције да се шпијуни имају примати само четвртком, и по предвиђеном распореду, јер су створили велику гужву својим масовним доласцима.

Викиликс, очигледни доказ који нико не узима за вјеродостојан, нас информише да је Предраг Булатовић одлазио у америчку амбасаду да упозорава на пораст политичке самосвијести Срба у БРЦГ.

Сваки историјски моменат има и своју материјалну појавну страну.
То јест, осим садржине, он има и своју форму.
Дакле, за потпуно сведочанство о овом догађају, потребно је да знамо како је Булатовић ушао у амбасаду, ко га је дочекао, да ли је чекао у холу, да ли су му се знојиле руке, да ли му је било незгодно што нема дипломатског искуства, чиме је ту нелагоду показао, је ли се лецнуо када су му рекли да може да уђе?
И, кад је ушао, да ли се поклонио када се руковао са Трећим замјеником Петог секретара?
Дакле, сио је, и рекао... шта ли је, забога, рекао, односно- како је рекао то шта је рекао?
Да ли га је Трећи замјеник гледао у очи, да ли је Булатовићу поглед шарао или се састао Треће замјениковим.
Да ли га је Булатовић гледао у очи као пријатеља или, готово сигурно, као заступника бездушног властодршца који га импресионира и усхићује као што свака власт која понижава људе усхићује сваког, не само неуког и припростог Динарца?
Да ли је, коначно, Трећи замјеник, у себи, рекао:''Ти, копиле, које Бога не познајеш.''

Винкелсбершки notturno

Не. Мојаш је био мало, како да речем, необичан... у сан се трза и њишта ка парип, оћаше и да изије ко му у сан приђе, зато није спава са чељадима, но у други крај собе, са ситном стоком.
По дану није много прича, тачније није проговара, но се све неђе смуца по селу, а бивало је да не дође дома по двије три ноћи.
Није био агресиван, без на бази рефлекса, ако га нагазиш док спава или му пружиш руку да се рукујеш са њим, што је ријетко ко покушава јер се у његов изглед није улагало, с обзиром да није било извјесно да ће се женит.
Дакле, не оћаше се нико питат с њим ка с чоеком, јер сасвим личаше на авет. Неочешљан, необријан, неошишан, а нико тадар и не бјеше окупан, но, без ето, наступила је данашњица па се народ и томе почео учит. Но, у то доба, Мојаш по томе некупању не бјеше изузетак.
Стаса бјеше, већ тадар, у момка рекло би се по стасу, само кад би га чоек видио ђе спава, јер је иша погурен, сагнуте главе, ка пас гонич, да речем, па не налицаше на чељаде.
Не бјеше много робе на њега, да се не штети, али је има капицу, јер се некад нешто дијелило по капица, па ако опет тај режим подјеле дође, да се не остане без једне капице.
Лажу да је Живко Николић по њему снимио онај ђе ону овцу... нека, ђа'оле...
Тако наредан, једном, неђе '42. бијаше заспа поред пута, у шипковину.
И, иронијом историје, наиђе тудар талијанска моторизована јединица ''Ређина Јелена Савојска'', понос Италије и Црне Горе, на мотоциклима марке ''Мото Гуци'', а пошто се на талијански ''ц'' пише са два ''з'' латинице, у народ је остало да се за ђевојку, али не да бог жену, која има добро пркно, рече-''Какви је ово мото гуци.''
Даклем, иде моторизована јединица на моторе кроз Катунску нахију, нећемо рећ ђе да се не би некијези љутили, дадне сарђенте вољно, војска поради себе, да извинеш, оде у шипковину, Талијани културан народ, неће то ђе га свако види, и један млади Миланез, дијете, потрефи ђе се Мојаш био завука, поче да пиша, а овај испрва поче да њишти и да сикти, Талијан чу нешто необично, препаде се и стресе, тада Мојаш поче да се буди, исколачи очи на Талијана, овој прекиде аутомацки, стаде му вода, окрену се и стаде да бјежи, а Мојаш за њим, у оно бунило и делиријум, вришти...
Талијани поскакаше на моторе, сарђенте ни не објави покрет, сви упалише моторе, неки испредњачише од осталија, а мрчо-Миланез те је попиша Мојаша на зачеље. Мојаш се бјеше уфатио зубима за гуму, не да му маћ.
Стега Моњо, вас у крв, али не пушта.
А држ, а пуш, не да Мојаш, уфатили га грчеви у вилицу, ка напуљскога мастифа.
Талијан, дијете, пишти ка да га кољу, утекло му по јединице, остала половина гледа из далека... скочи са мотора, па у трк, све ногама у гузицу, код своија.
Кад је Мојаш одгриза дио гуме, запеше му оне жице те су у гуму, и мало се примири... сви стоје и гледају звер. 
Сарђенте вели да не пуцају, греота је, па узе једну дужу штицу од бандијере, па са даљине, ка кротитељ лавова али ловац на алигаторе, поче да пиљка Моња, не би ли се авет удаљила, да не гријеше душу.
Не бјеше им жа фишека, но чисто љуцки, греота је.
И, пиљка га Сарђенте, Мојаш сикће, приђе оде, приђе оде, а све гледа на мотор. 
На крај, поче Моњо да се смије на ретровизор, оно сјаји, има огледало... одвали га Моњо, па га трља капицом.
Талијани виђоше која је ура, па му бачише двопека, кошуљу, и једне доње гађе, да покрије ону работу кад иде по селу. 
Један се сјети, закотрља резервни точак низ пут, а Мојаш ка Мојаш, за точком полеће...

Епилог:

Мојаш-
Мојаш је доша дома са точком, ретровизором, кошуљом, и доњим гаћама које су му обукли, али му нису биле комотне, јер се бјеше навика на слободније одијевање, па је тата река да би њему могле лијепо панут, е није од Балканских ратова промијенио тај дио веша. Још су му рекли-''Е, добра Ређина Јелена, како она воли свој народ.'' само нису имали објашњење што је Моњо вас крвав, и што су му жице замашћене коломазом испробијале образе, и што је вас одран са десне стране ка да га је неко закачио за мотор и вука по џади.
Двопек бјеше, путом, изио.

Талијани-
Пошто су морали да оправдају точак, гаће, ретровизор, гуму и кошуљу, обавијестише надлежну команду да је у рејону Катунска нахија, од стране устаника, извршен напад на моторизовану колону, да су борбе трајале до смркавања, да је непријатељ одбачен на линију Загарач-Бандићи-Ново село, и да је током ноћи опкољен и уништен.
Неколико шпијуна је пријавило неколико различитих заточника мријет навикнутих, који су доведени Богданов крај, па пуштени јер је Бироли схватао гдје је и са ким има посла.

Ком партија Црне Горе, друг Блажо Јовановић:
Данас су храбре чете Народно ослободилачке војске напале фашистичку солдатеску и домаће издајнике и слуге окупатора у рејону Ћеклића и нанијеле му тешке губитке у људству и техници. 
Домаћи издајници су се разбјежали а италијанска колона се повукла ка Цетињу.
Славом овјенчано црногорско оружје је још једном разгорело неугаслу лучу црногорске слободе и пркоса!

баба-Ћаке, Ђедо, тетка Стефе и фамеља Стевовић:
тетка Стефе, сестра Мојашева, бијеше се гледала тадар с једнијем Талијаном те је зборио е ће је оженит, те ћаше стално ић у Цетиње. Послије се морала гледат и са секлетаром комитета Микашем, па, кад невоља оће, са још по Комитета, да ју не би ошишали до главе и ћерали преко Балшића пазара ка сарадницу окупатора.

Ка је поподне Стефе дошла рече да јој је ти Талијан прича како је неђе у Катунску нахију нападнута колона, како је рањен један нападач, како је отео ретровизор, точак, гађе, кошуљу и нешто двопека, и како је очоплио гуму од мотора...
Скочи Ђедо, уби по глави Мојаша мачугом-''Пи, гаде, оли да ни свијама јебу оца рад тебе!''
-Ђе ти је двопек!?
Баба Ћаке га пукну машицама по сред чела, шикну крв, Мојаш се покуњи, притисну ретровизор на поцијепано чело и оде међу козе, да га не бију више.

Епилог послије епилога:

Зато је Мојаш, у Ловћенац кад су се станили и смирили, кад су поизналагали дрвенарију, оквире од слика и огледала, кад су велика огледала изломили на мала, да себе не гледају без ђе нико не види, кад су се ноћу будили слушајући како неко иде по тавану или тихо свира на клавир који бијаху давно сагорели, у бунилу зборио-:''Ссссвирррај, ссс.... ннека га не зззажимају...''

Oр'о крсташ

Урош Влаховић је прије неких триста година отишао из Роваца у Горње Полимље, које је опустјело послије Велике сеобе Срба. Турска држава се била консолидовала послије ратова са Европском коалициојом и уводила, данашњим речником речено, финансијску дисциплину.

Опустјеле полимске крајеве су турски феудалци насељавали српским живљем из Брда и Црне Горе јер са земље коју нико не ради нису могли да уберу порез. Тако је Урош Влаховић склопио аранжман са турским окупатором и дошао у питомо Полимље да би се спасио од глади коју је узроковала тадашња демографска експанзија која је трајала у Ровцима.

Нема података како је изгледала та сеоба, како се осјећао Урош када је прелазећи Комове угледао рајски предио долине Лима.

Станио се у једном селу које се први пут помиње у дванаестом вијеку, као мјесто одржавања црквено-народног сабора. Можда је, кулучећи, копао или косио око развалина српских цркава на Доњој Улотини или Осрецима и сасвим је могуће да је посумњао на право својих послодаваца на земљу на којој је кулучио...

Урош је изродио сина Милутина, а овај Пеја, Пејо Сава, Саво Божа, Божо Марка, Марко Мићу, Мића Велимира, Велимир Манојла, а овај Мирослава.

Овај десети, то сам ја.

Остали набројани нису доживјели сусрет Филипа Вујановића и Бориса Тадића, кулминацију ове, помало надреалистичне, историјске скаске.

Могућу Урошеву идеју о сумњивом праву Турака на земљу коју је он сам обрађивао, апсолутно сигурно је усвојио неко од његових потомака из овог низа. Ако људски живот има неки аритметички еквивалент, требало би да се већ Саво сусрео са политичким трендом који је у Горње Полимље донио Карађорђе Петровић и његови устаници.

Да подсјетимо, Карађорђе Петровић није Петровић-Његош, него само Петровић.

Негдје шездесетих година деветнаестог вијека, идеја да је земља коју су Урошеви потомци газили, обрађивали и чували, њихова много више него турска, почела је да се операционализује. Земљу коју су наводњавали и питомили, којој су већ неколико генерација предавали мртве, Урошеви потомци су почели да натапају својом крвљу. Њихове куће су гореле, њихово оскудно имање пљачкано, а они сами протјеривани са те земље и опет јој се враћали...

Негдје пред разграничење нове државе са Турском, склопљен је мир са Турцима у који је ушла и обавеза Урошевих потомака да земљу коју су обрађивали плате онима којима је та земља, током турске окупације, припадала.

Тако су они купили земљу коју су већ били, на јатаган, узели.

Када су ријешили свој проблем, дубоко свјесни да и изван њихове катастарске општине постоји и њихово име и њихова земља, и да су три развалине цркава око којих се одвијао њихов живот, само дио низа који је ишао до њихове постојбине, и даље, Урошеви потомци су ушли у веће и озбиљније истроријске пројекте, озбиљније и веће од њихових живота.

Ако пажљиви посјетилац дође до на Андријевицу, до Књажевца, гдје су два споменика из два светска рата, може на њима да нађе имена двојице тридесетдвогодишњака, оца и сина, Миће и Велимира.

Ако се изузме мој ефемерни ангажман у поледњим ратовима, у ком сам имао сасвим мале шансе да одржим овај континуитет погибије, ова драматична сага о ровачкој сиротињи се, послије ове двојице, расплињава у сасвим досадну причу.

И данас, сабирајући све шта су за три вијека дали у прилог свом постојању на мјесту гдје се њихов предак, прије три вијека станио, Урошеви потомци о свом трајању на Улотини говоре као о једном дијелу свога постојања. Урошев долазак је незаобилазан детаљ тих присјећања и угаони камен њихове самосвијести и препознавању себе у времену и простору.

Као да је њихово припадање тој земљи још увијек недоречено, незаокружено.

И, када имате бекграунд сиротиње која је својим животима платила све своје, и којој је претекло погибије и да подмири туђу славу и нафаку, онда вам се изоштри слух за препознавање намјере да то ваше, само вама вриједно имање, неко багателише и расипа.

Дакле, предсједник БРЦГ, окружен малобројним сељанима мјеста Ловћенац, испаљује тезу коју је, раније, усагласио са Предсједником Републике Србије, да су и Срби у БРЦГ и Црногорци у Србији једнако аутохтони и да су... и ту ми понестаје даха да пратим прилог војвођанске или црногорске, све једно, телевизије...

Знам за постулате јавног политички коретктног говора. Знам понешто и о теорији крви и тла и колико је то некурентна роба у данашњој јавности, знам понешто и о правима мањина, и о томе да смо Вујеновићев домаћин и ја, оба држављани Србије, у свему равноправни... хоћу рећи, знам да је мој јед неразумљив и неприлагодљив алгоритму којим се праве вијести, информише јавност и формира јавно мнење. Знам да се ни заслуге ни злочини мојих предака не могу приписати мени.

Мој јед тече једним подземним током, пролази затрњеним и одавно некрченим путевима који су напуштени када смо схватили снагу, силину и безобзирност управитеља БРЦГ.

Знам да је непристојан и лични тон и лични мотив и лични угао гледања који садржи овај текст, али морам да кажем.

Просто морам.

У мало бачко мјесто Винкелсберг је ушао један споредни побједник светског рата, ношен одлучујућом снагом великог налетника са истока. Винкелсбершки Њемци су одведени у логор, и старци и дјеца, мужеви одведени на кулук или масовна стратишта, понека жена и дјевојка силована.

На крају, Њемци и Њемице, млади и стари, потрпани су у воз и одведени у Њемачку.

Опустјелом Винкелсбергу је надјенуто ново име, које су донијели нови становници.

Из тог историјског сумрака, из тог никада расвијетљеног и описаног масовног злочина, изронила је једна необична, перверзна појава на политичкој и, уопште јавној сцени БРЦГ и Србије.

Ор'о крсташ, који је слетио на петар туђе куће, легао у туђи кревет, покрио се туђим јорганом, ставио главу на туђи јастук и заспао мирно и спокојно, као у своме, који је сио на туђу столицу и туђом кашиком из туђег тањира јео туђе, који је отворио врата туђе куће и пожелио добродошлицу свом Предсједнику, кликће да је он тамо, исто што и ја овдје.

Не може!

Никад и никако.

Захвалница Мила Ђукановића гласачима за независност...

Postovana gospodo,

Vasoj paznji preporucujem izjavu g.Krsta Pavicevica povodom ovog spektakularnog poteza g.Djukanovica.

Predsjednik Građanske partije Krsto Pavićević kazao je Radiju Slobodna Evropa da je zahvalnicu slučajno vidio prije desetak dana, na Cetinju.

“Nijesam bio obaviješten o tome. Nezvanično sam čuo da su zahvalnice štampane u inostranstvu i dopremljene avionom”, rekao je on Radiju Slobodna Evropa, a prenijela MINA.

Gospodin Pavicevic nam nije nista rekao o kvalitetu stampe i gramazi papira.

Mada, mozda bi nas interesovalo kako znaju ko je kako glasao?

I jos nekoliko pitanja se namece nama koji smo ostali bez ove spomenice, pa je krijuci gledamo iz tudjih ruku.

Zasto samo "iskreno Vas, Milo Djukanovic"?

Pa i Kralj Nikola, koji je sebe zvao "Mi" uvijek je pored svog imena stavljao titulu jer je znao da nije vladar zato sto je Nikola vec zato sto je Kralj.

Svi predsjednici i premijeri u svijetu svoja obracanja gradjanima potpisuju imenom i funkcijom jer im nije izvanja tetka ostavila da budu predsjednici vec su ih izabrali glasaci.

Ja razumijem g.Djukanovica. Ni on, ni nosioci zahvalnice ne vide izvan licnosti g.Djukanovica ikakvu vlast, instituciju ili poredak.

Gospodin Djukanovic je mlad covjek, ali je njegov zivotni vijek, kao i svima nama, vremenski ogranicen.

Ja g.Djukanovicu zelim dug zivot i dobro zdravlje, ali kao gradjanin se usudjujem da postavim i neka pitanja vazna za funkcionisanje drzave i poslije bioloskog kraja koji i sve nas i g.Djukanovica neminovno ocekuje.

Kako ce g.Djukanovic atribute i prerogative svoje vlasti da prenese na onoga ko tu vlast bude vrsio poslije njega?

Moze li on, u toj pretpostavljenoj situaciji, svom nasledniku da kaze:"Od sad si ti Milo Djukanovic ", ako se njegov izbor bude zvao, recimo, Marko Markovic?

Da bi bolje razumjeli ovu protivrecnost posluzicu se primjerom Sloba Pavicevica, frizera iz Podgorice, koji je redovno jednog svog musteriju pitao :"Popovicu, bjese li ti Ivanovic?"

Naravno da ne ocekujem da ce taj izbor biti stvar slobodne volje gradjana. Prosto, kao i biolosku ogranicenost, nasa dosadasnja praksa tu neumitnost nedvosmisleno potvrdjuje.

Na spomenici nema naslova institucija i imena organizacija koje su pod zakonskom i politickom ingerencijom g.Djukanovica.

Nema simbola drzave i nema licnosti koje su zastupale ostale politicke cinioce koji su izvojevali samostalnost

Izvojevali samostalnost uz podrsku gradjana koji su, poimenice, poznati. "Poimenice poznati" znaci- svi do jednoga, po imenu poznati.

Nema pecata ni partije ni drzave.

Gospodin Djukanovic je odlucio da izmedju njega i naroda ne bude vise nikakvih posrednika.

Preimucstvo g.Djukanovica, koje ponistava sve istorijske paralele, je i to sto, u glavu, zna kome je ova obznana poslata.

Takvo sve-prisustvo i interakcija vladaoca i gradjana presedan je i zato, valjda, g.Djukanovic sebe u obracanju gradjanima i ne titulise.

Vjerujem da je g.Djukanovic u pravu kada smatra da u poznatim nazivima i definicijama nema one koja odgovara ovoj istorijskoj situaciji.

Parabola

srijeda, 25 jun 2008 13:12 IN4S

Ako ste bili u muškom toaletu u hotelu „Crna Gora“ u Podgorici, znaćete zašto tvrdim da je taj toalet najupečatljiviji spomenik crnogorskog nacionalnog zanosa sa kraja prošlog i početka ovog vijeka. Hotel „Crna Gora“ je jedno od kultnih mjesta crnogorskog nacionalnog preporoda, tačnije crnogorskog nacionalnog porođaja. I moja malenkost ga je u tom periodu pohodila, ali sa ove strane gdje je bašta ka Nemanjinoj obali, a ne sa one strane ka, gle ironije, ka Karađorđevom parku gdje su sjedjeli preporoditelji i ostali crnogorski ultra patrioti.

Kako je fiziologija u Srba nalik na onu u Crnogoraca, a zadovoljavanje određene vrste fizioloških potreba i u njih i u nas se, tehnički, odvija na isti način, to mi Srbi u hotelu „Crna Gora“ koristimo isti toalet koji i Crnogorci. Nije to kao sa katedrom za maternji.

I, obretem se ja u tom toaletu, sa jasnim, razumije se, ciljem.
Otkopčam, da čitateljke izvinu kao sestre, je li, već... i onda... tako... i pogledam- nešto mi neobično... moram u vis...
Ne znam jeste li razumjeli, ali se radi o tome da je pisoar montiran na toj visini da je mjesto gdje se pri pravilnoj upotrebi pisoara, da izvinite, cilja, da je to na visini moga pupka...

Eto to. Ja nisam baš nizak. Mjerila me JNA, 193 santimetra. Ni ostala antropometrija i posmatranja koje je JNA sprovodila, a čiji su rezultati od značaja za ovu priču, nisu pokazali ekstremna odstupanja od prosjeka.

Propinjao sam se na prste kao Ašhen Ataljanc da bih mogao da udovoljim visokom crnogorskom standardu i prisjećao se ko bi sve od slavnijeh Crnogoracah morao preko puta, u park... Zamišljao sam kako bi bilo da izbije vulkan sa Broćnika ili Vežešnika i da lava konzervira Crnogorca koji koristi ovaj toalet, da mu se, kad ga otkopaju u dalekoj budućnosti, arheolozi čudom čude kako je uspijevao da, od početka do kraja, održi parabolu...

Taj problem održanja intenziteta procesa i pored pada energije potrebne za njegovo odvijanje, biće, vrlo uskoro, problem aktuelne crnogorske vlasti.
Biće interesantno vidjeti kako će tekovine vladavine crnogorskog nacizma crnogorska vlast početi da prilagođava potrebama svih, pa i Srba. Kako će da se rasprsne crnogorska euforija kada ostvarivanje prava Srba na svoj dio kolača postane notorna stvar.

Koju opscenu će vlast da pokuša da napravi? Kako će da utiče na rezultate sledećeg popisa? Kako će da se smanji broj Srba kada se nije smanjio u onom momentu kada su Crnogorci toliko vjerovali u svoje sposobnosti da su pisoare montirali na visini do ispod pazuha?
Ko će od njih da kaže, spustite ovo malo, ne možemo ovoliko da dobacimo?

Milan Popović je SDP nazvao nacističkom strankom. Dosadilo čovjeku da izvlači iz sebe nemoguće i otišao u park preko puta.
Ko je sledeći?

О бела, ћао

''Проблем'' ''идентитеских питања'' не може да се расплете мирно. Црногорски нацисти су загризли залогај који нити могу да прогутају, нити да пусте. Расплет ће, и поред тренутног одбијања и једних и других, да буде правна диоба наслеђа БРЦГ између двије антагонизоване заједнице које живе на истој територији.
БРЦГ не може да постоји aкo у њој постоје Срби, и ако њихов број не опада.
То је сада потпуно јасно.Она је болесник која не осјећа више од половине свог тијела, па тај утрнули дио туче, гори врелим жељезом и кида ножем, не знајући да тако себи пушта крв и себе убија.
Наказа треба да умре.
Помозимо јој.

У нашем народу је, од увијек, постојао критички однос према појавама којима се неумјерено придавао велики значај.

Убиствена метафора ''курац на бицикло'' никада није визуелизована.

Најавом бојкота избора и институција БРЦГ створила се ситуација да усвојимо и то визуелно искуство.