Секнд хенд

Замислите, браћо мила, Мојковачка битка у току, минус педесет, бијела смрт хвата борце који штите одступницу Српској војсци... треба да се крене у напад на фон Мекензенове трупе... борцима пада морал и команданти траже последњу ријеч која ће да мотивише поклекло људство... 
У штабу сердара-генерала Јанка Вукотића гори лампа... мук... 
Отегла се операција већ шест мјесеци, Сердарова војска се повлачи још од Кокиног Брода, али још увијек држи фронт и одступницу Српској војсци... 
У штабу све официри из виђених црногорских породица. Капетан Крсто Поповић игра бришкуле... чека своју узвишену историјску ролу у продукцији италијанских обавјештајних служби и грофа Галеаца Ћана... Бригадир Милош Меденица је ту. 
Сердар Јанка обузима сан... види улицу и у реду куће са шареним натписима... НОКИА, ИКС ИКС ИКС ЕЛ за мушкарце, маме и пуније даме...иде даље, занебесало му се, личи на Подгорицу, Херцеговачка улица, али све латиница...Кафе бар Афродита, Секнд хенд и...! над Секнд хендом- застава Краљевине Србије... 
Сердар пожури ка застави, откопчава оковратник, почиње убрзано да дише, јури, јури, са треском отвара врата црвене куће, исукује сабљу, подиже је и виче: 
''Црногорци, наше су трупе ослободиле Стару Србију, Затарје, Скадар и Приморје. Српски барјак се поносно вије на српском мору, на јужним границама српства и на развалинама Немањинога града, знака наше старе славе. 
Црногорци! Уз ваше рамо видите вашега брата Србијанца који поји коње надомак Скадру, надомак нашему тужному Скадру...'' ...и ту га прекине женски глас
-Брко, ово је Секнд хенд, што си треба?
-Што то збориш дијете! Како са мном разговараш!
-немо викат, зваћу газду 
-поита, зови га, речи- треба' га је Јанко Вукотић 
-није ти ово стан Вукотића, то је на први спрат, ово је Секнд хенд, чује'ши? Сад је горе Амбасада Србије. Не ради им водокотлић, све нам точи, жалили смо се свуђе....
-Што то збориш!?... и трзајући ногом од немирног сна на столици, шупи чизмом једнога народњака из 1906. који је једноме Цуци, који је ту у штаб по протекцији дошао, објашњавао права држављана КрЦГ у Србији.
И, док је сердар-Јанко долазио себи, Народњак 1906. је био прешао на здравствено осигурање и могућност лијечења држављана КрЦГ у Србији. 
Цуца је рачунао колико је добар ако Ловћен падне прије прољећа, па му реквирирају појату, магаре и нешто кртоле, да извади борачку, одштету и кредит од Црногорске банке, која ће се задужит код Савезника, кад Франше Депаре дође са Французима из Туниса и Алжира, а са њиме и Италијани, а њима се све може продат, а и понекога Народњака им мо'ш прошпијат', а и финанци ће бит ослабљени па ће му тата средит код Господара да пребачи нешто дувана Савезницима, мало у Србију.... само да га не зајебу ови што се напољу мрзну и чекају да им Вукотић бачи паролу не би ли боље изгинули док он командује јер се њему у прилог рачуна свака погибија...
Народњак наставља-''...јача ће бит лига у фудбал, бољи су пјевачи у Боград... а ко не воли Београд, Цуца, речи? 'Ајде речи?
-Ја сам у Београд студира, неђе од Вељега рата, тата ме је био посла на студије да ме не регрутују, па до анексионе кризе, тада сам апсолвира. Тата ми је Средио код Јована Ристића. Тата ми је добар са Гавром Вуковићем а ови Ристић је био побратим са покојним Миљаном Вуковим, тата ми је то прича, а тата има и стан горе, добио га је био кад је био на службу горе, па га је послије преписа на себе. И стрико има стан. Завршио му је тата. Ја сам има стипендију и од Обреновића и од Карађорђевића и Романових, тата ми је то средио. Само ме господар није стипендира, али правилно. Ми смо вазда били за Црну Гору. Сви су ме у Београд сматрали за својега. Али, мене они нешто не интересирају. Некако их не волим, тата ми је река...
-Како не волиш?
-Тако, тата ми је река да су они ...
-Сад се сјетих- Привреде су нам комплементарне!!! викну Народњак 1906 и штрецну, још једном, Вукотића.
Тада Вукотић, непробуђен, са болом у палцу којим је шинуо народњака, истрча испред Команде штаба, појаха коња ношен ентузијазмом и рукама четворице бораца. 
Мјесечев одсјај у снијегу је свјетлуцао и дах ратника се мрзнуо.
Цуца је, гледајући ову сцену помислио:''Ђе ћеш сад, оца ти јебем, мога ли сјеђет с миром?''
Народњак 1906 је истрчао за командантом, весео што је Цуцу комирао завршним аргументом у корист тезе да је Цуца Србин...
Милош Меденица је био ту.
Капетан Крсто Зрнов је осјећао нешто у ваздуху, као доцније, оне ноћи када га је рањенога и остарелога убио Вељко Милатовић.
Непоробуђени сердар-генерал, балансирајући на зекану који је под њим давао знаке живота, разабирао је своје мисли од сна који га је био сасвим збунио.
Није знао гдје је и због чега, шта је сан а шта јава, из главе и шињела му је испараво алкохол, а то је ситуација у којој се Срби окрећу радикалним решењима.
Ријешен да из себе истресе и мору од сна и нервозу коју је својим блебетањем направио Народњак 1906. генерал-сердар Јанко Вукотић исука сабљу.
Но, ријечи му нису долазиле. Зекан га је окретао око вертикалне осе и он је личио на Мери Попинс која јаше мотку са дрвеним коњићем и пјева ''Чим-чимини, чим-чимини''.
Заусти је да нешто каже, да опсује зекана, али су му, у секвенцама долазиле ријечи продавачице у Секнд хенду и Народњака 1906. и бркале се са осветом Косова и славом црногорског оружја...
И поче:''...Црногорци....Србија је пала под чизму душманина, стење васколико српство...утолико се зекан ритну, помјери му шапку која му паде на нос, хладни га ваздух ошину по потиљку и пробуди га.
Врати шапку на мјесто, доће до ваздуха и раздра се колико га грло носи:''...Наше су привреде комплементарнеееее....
Пронесе се кроз мјесецом обасјану ноћ ова мисао која огрија душу ратника по чијим је вјеђама, брцима и славном оружју падало иње.
Услиједи јуриш.

Усмрдели црногорски усташа и Бадње вече на Хрватској радио телевизији

Вечерас, на православни Божић, ХРТ је приказала филм црногорског усташе Бранка Балетића о Петру Другом Петровићу Његошу.
Балетић је успео, маниром усмрделих црногорских усташа, да направи емисију о Радивоју Петровићу, да убаци инсерте у којима лелујави Гојко Шантић непрецизно рецитује стихове Петра П.Њ, да убаци инсерте старих филмова у којима војвода Драшко помиње Далматинце и Хрвате, али није успео да убаци, односно, успео је да избаци свако место помињања српства, Срба и Косова.

Реч коју у својим делима П. П. Његош најчешће помиње, Косово, се не помиње, не помиње се ни српство, чак ни у славном монологу владике Данила.

Истина, доследно су наведене све записане еротске фантазије пустињака Радивоја, те се доима да је он, осим о оној работи и Хрватима, мало о чему мислио.

О помињању песме ''Србин Србима на части захваљује'', ни говора.
Тако је црногорски усташа, плаћен и новцем нас Срба из Монтепркна, уразумио Његоша, да Његош не прдолеца више.

Тако су, на овај благи дан, хрватске усташе подметнуле српској мањини у Хрватској црногорске усташе, да би их баш понизили, да би остатку закланог народа подметнули црногорски антиправославни и антисрпски сурогат као алтернативни, пожељни нови идентитет.

Једнако тако нама који смо Срби у Монтепрну, Блажени архиепископ цетињски, Амфилохије др Радовић (мирско име Ристо, од оца Ћира) подмеће фрескописане Зека Станковога и Николу Станинога, протомајсторе и ктиторе у сенци Мила Ђукановића као наш идентитет и наше наслеђе, као нашу коначну цену и вредност до које смо дошли ценкајући се са полуделим усташама колико можемо да будемо Срби и колико им не смета да ми будемо Срби, колико на Србе да личимо или на Србе подсећамо.

Тако нам је за црногорцосрпске, односно срболике црногорске Немањиће смишљен клан Петровић Његуш, за новога, нашега покрајинског Светог Саву предвиђен је Петар Први, а да Његуши мање заостају за Немањићима, спакован нам је, изненада, у историји и народном предању и схватању ненајављени, експрес светац- Радивоје Томислава Петровић Његуш.

Таиновидац Цетињски.

Пре тога, Блажени је обогатио наше схватање Косова и Косовског мита тврдњом да је Метохија црногорска земља јер је Метохијом владао Бодин Војислављевић.

Тако је, самопроглашени егзарх трона пећскога, замандалио наш алтернативни српски идентитет и ми сада, шћућурени у новој улози, и прекратком и преуском оделу чекамо како ће да нас доживе црногорске усташе, хоћемо ли баш да им заударамо на Немањиће, или ћемо да их умилостивимо и утерамо у наше храмове, фрескописане по њиховом ћеифу и делиријуму.

Даклем- имамо и нове Немањиће и новога Светога Саву и новог Светог деспота Стефана и ново Словољубве и то неколико њих, и нови Косовски завет и трон пећски.

И, када то прихватимо, остаће нам само да се јежимо од оригинала, да нас прогања истина, да будемо идолопоклоници сурогата и лажне вере, да би се сјединили са онима који су пљунули на крст часни, на нашу веру и име Србиново.
Да доказујемо Јудама Искариотским да смо гори од њих?

Ја један, а нисам један, то не прихватам.

Ембахада

Не, не могу да издржим.
Љубоморан сам.
Пре неких месец дана, примио сам у Зеленици стопера који иде на посао у Херцег Нови.
Ради у комуналном предузећу на пословима одржавања чистоће улица.
За кратко време вожње, човек ми исприча да му је жена Мађарица из прека, да ретко иде код својих, али да ју је мађарска амбасада позвала на пријем поводом дана државности Мађарске.
“Их, што је било да се једе!“ радосно је ускликнуо на крају описа пријема…
Ја сам скроман, и ралативно кротак човек. Нисам наметљив.
Да ме, на пример, позове мој амбасадор на Сретење господње, да прославимо то што смо пре многих јачих и богатијих народа добили Устав, ја бих се лепо обукао и сам везао своју кравату. Пошао бих на ту ретку свечаност са својох супругом. Она такође није наметљива и, може се рећи да је једна лепо васпитана особа. И она је Српкиња. И она је држављанин Србије.
И она би, вероватно желела да ју представници њене земље уваже.
А оно, ако не њу, онда неког обичног Србина који се не бави политиком, који није ни сиромашан ни богат, који је, онако, један обичан човек. Али човек који се није ни секунду поколебао и стао да размисли да ли његова љубав према Србији може да га кошта, да му науди, да буде ставка одбитак у било каквој операцији дељења и збрајања.
Да рецимо, Његова Екселенција позове моје другове који не пропуштају Купусијаду у Мрчајевцима а своју децу лети воде да деца виде Опленац и Краља Перу и Карађорђа.
Ето, да позвове моје другове који су један из Црмнице а други из Ријечке нахије, обојица очеви породица, који имају уредну, лепо васпитану децу са чијих мобилних телефона звони Моравац и марш “На дрину“.
Да виде деца да и њих неки званичник погледа и да им назове добар дан, да и она осете оно шта Екселенција дели шаком и капом српским душманима које не интересује будућност те деце и који мисле да су људи у Србији расно инфериорни у односу на…
Љубоморан сам, кажем.
Побеснели Архиепископ је одликовао црногорске преваранте које је дочекивао проклети распоп Дедајић, амбасадор прима шесту лигу црногорских нациста.
Али, деца мојих другова не гледају ни побеснелог Архиепископа, ни амбасадора који нас упорно убеђује да не зна где је дошао.
Мој друг који је капарисао неколико хиљада квадрата у Убу, где ће да посади јабуке, никада неће запасти у неприлику да се гура са црногорским фашисткињама да би наслонио главу на раме његове екселенције.
Њега ни Екселенција ни Блаженство не јебу ни 5%.
А приметио сам- ни он њих.
Он живи са Србијом. Његовом телевизору можете да бодете по даљинском пет дана, али РТЦГ не можете да убодете.
Није га меморисао.
Не може да гледа госте које нам Отаџбина прима на Сретење господње.
Овај други је продао кућу на мору, па купио два апартмана у Врњачкој Бањи.
Воли човек бањски туризам.
Мени ипак жао што њима неко не каже- Гледамо ми кријући како сте ви храбри и постојани људи. Ценимо што нисте никада дошли да се од Србије нешто огребете, да нешто ућарите и за себе “средите“.
Ни стипендију за дете, рецимо, као што је, чујем, средио један несрећник о чијем се богатству причало као о богатству Лазара Дунђерског. Јектао је Мишко Вуковић како, ето, Срби у посраној Црној Гори (примедба моја) могу да се обогате тако страшно као што се тај Србин обогатио.
Он мудро ћутао и брао славу угледног домаћина, успешног човека кога треба увући у политику да би и нама својом ванредном умешношћу помогао.
И увукао се.
И ћап! Наместо његових донација и задужбина будућим српским поколењима, он ћап- стипендију за своје дете!
Да се човек од стида смрзне.
Двеста евра, или стотину! Или све једно колико.
Таман онолико колико некоме ко се никада неће овенчати славом богаташа фали да би његово дете видело оно за шта су потребне мале паре, које увек сиротињи недостају.
Где ће му душа?
Међу јабуке на Убу? У Мрчајевцима у тестијама са купусом, ладном водом и ракијом? На Опленац?
Не. Таквим душама тамо није место.
Ипак, ја бих дошао. Ако се сете.
Па ме позову некад, негде.
Било кад, ја им не бих досадио.
Одликовање од побеснелог Архиепископа не бих примио.
Ја мислим да би то било недостојно просечно васпитаног и уљудног човека.
А ја држим да јесам довољно васпитан. И да знам да ценим човека.
И просјака и властелина.
Ипак, тешко ми је.Тужан сам и поражен.
Ја сам, као дете читајући песме Косовског циклуса, умислио да се свако заплакао кад су браћа појила коње на Звечану пре боја. Да свако најежи када каже “Звечан“. “Велика Хоча“. Да свако мора да јекне када Косововка девојка нађе Орловића Павла.
Да ли је могуће да је то све постало лозинка за фукару?
За пробисвете и последњу поган?

Са фејсбука, осми маја 2012.

Kажу да је италијанска команда на ослобођеном Цетињу истакла обавјештење на вратима полиције да се шпијуни имају примати само четвртком, и по предвиђеном распореду, јер су створили велику гужву својим масовним доласцима.

Викиликс, очигледни доказ који нико не узима за вјеродостојан, нас информише да је Предраг Булатовић одлазио у америчку амбасаду да упозорава на пораст политичке самосвијести Срба у БРЦГ.

Сваки историјски моменат има и своју материјалну појавну страну.
То јест, осим садржине, он има и своју форму.
Дакле, за потпуно сведочанство о овом догађају, потребно је да знамо како је Булатовић ушао у амбасаду, ко га је дочекао, да ли је чекао у холу, да ли су му се знојиле руке, да ли му је било незгодно што нема дипломатског искуства, чиме је ту нелагоду показао, је ли се лецнуо када су му рекли да може да уђе?
И, кад је ушао, да ли се поклонио када се руковао са Трећим замјеником Петог секретара?
Дакле, сио је, и рекао... шта ли је, забога, рекао, односно- како је рекао то шта је рекао?
Да ли га је Трећи замјеник гледао у очи, да ли је Булатовићу поглед шарао или се састао Треће замјениковим.
Да ли га је Булатовић гледао у очи као пријатеља или, готово сигурно, као заступника бездушног властодршца који га импресионира и усхићује као што свака власт која понижава људе усхићује сваког, не само неуког и припростог Динарца?
Да ли је, коначно, Трећи замјеник, у себи, рекао:''Ти, копиле, које Бога не познајеш.''

Винкелсбершки notturno

Не. Мојаш је био мало, како да речем, необичан... у сан се трза и њишта ка парип, оћаше и да изије ко му у сан приђе, зато није спава са чељадима, но у други крај собе, са ситном стоком.
По дану није много прича, тачније није проговара, но се све неђе смуца по селу, а бивало је да не дође дома по двије три ноћи.
Није био агресиван, без на бази рефлекса, ако га нагазиш док спава или му пружиш руку да се рукујеш са њим, што је ријетко ко покушава јер се у његов изглед није улагало, с обзиром да није било извјесно да ће се женит.
Дакле, не оћаше се нико питат с њим ка с чоеком, јер сасвим личаше на авет. Неочешљан, необријан, неошишан, а нико тадар и не бјеше окупан, но, без ето, наступила је данашњица па се народ и томе почео учит. Но, у то доба, Мојаш по томе некупању не бјеше изузетак.
Стаса бјеше, већ тадар, у момка рекло би се по стасу, само кад би га чоек видио ђе спава, јер је иша погурен, сагнуте главе, ка пас гонич, да речем, па не налицаше на чељаде.
Не бјеше много робе на њега, да се не штети, али је има капицу, јер се некад нешто дијелило по капица, па ако опет тај режим подјеле дође, да се не остане без једне капице.
Лажу да је Живко Николић по њему снимио онај ђе ону овцу... нека, ђа'оле...
Тако наредан, једном, неђе '42. бијаше заспа поред пута, у шипковину.
И, иронијом историје, наиђе тудар талијанска моторизована јединица ''Ређина Јелена Савојска'', понос Италије и Црне Горе, на мотоциклима марке ''Мото Гуци'', а пошто се на талијански ''ц'' пише са два ''з'' латинице, у народ је остало да се за ђевојку, али не да бог жену, која има добро пркно, рече-''Какви је ово мото гуци.''
Даклем, иде моторизована јединица на моторе кроз Катунску нахију, нећемо рећ ђе да се не би некијези љутили, дадне сарђенте вољно, војска поради себе, да извинеш, оде у шипковину, Талијани културан народ, неће то ђе га свако види, и један млади Миланез, дијете, потрефи ђе се Мојаш био завука, поче да пиша, а овај испрва поче да њишти и да сикти, Талијан чу нешто необично, препаде се и стресе, тада Мојаш поче да се буди, исколачи очи на Талијана, овој прекиде аутомацки, стаде му вода, окрену се и стаде да бјежи, а Мојаш за њим, у оно бунило и делиријум, вришти...
Талијани поскакаше на моторе, сарђенте ни не објави покрет, сви упалише моторе, неки испредњачише од осталија, а мрчо-Миланез те је попиша Мојаша на зачеље. Мојаш се бјеше уфатио зубима за гуму, не да му маћ.
Стега Моњо, вас у крв, али не пушта.
А држ, а пуш, не да Мојаш, уфатили га грчеви у вилицу, ка напуљскога мастифа.
Талијан, дијете, пишти ка да га кољу, утекло му по јединице, остала половина гледа из далека... скочи са мотора, па у трк, све ногама у гузицу, код своија.
Кад је Мојаш одгриза дио гуме, запеше му оне жице те су у гуму, и мало се примири... сви стоје и гледају звер. 
Сарђенте вели да не пуцају, греота је, па узе једну дужу штицу од бандијере, па са даљине, ка кротитељ лавова али ловац на алигаторе, поче да пиљка Моња, не би ли се авет удаљила, да не гријеше душу.
Не бјеше им жа фишека, но чисто љуцки, греота је.
И, пиљка га Сарђенте, Мојаш сикће, приђе оде, приђе оде, а све гледа на мотор. 
На крај, поче Моњо да се смије на ретровизор, оно сјаји, има огледало... одвали га Моњо, па га трља капицом.
Талијани виђоше која је ура, па му бачише двопека, кошуљу, и једне доње гађе, да покрије ону работу кад иде по селу. 
Један се сјети, закотрља резервни точак низ пут, а Мојаш ка Мојаш, за точком полеће...

Епилог:

Мојаш-
Мојаш је доша дома са точком, ретровизором, кошуљом, и доњим гаћама које су му обукли, али му нису биле комотне, јер се бјеше навика на слободније одијевање, па је тата река да би њему могле лијепо панут, е није од Балканских ратова промијенио тај дио веша. Још су му рекли-''Е, добра Ређина Јелена, како она воли свој народ.'' само нису имали објашњење што је Моњо вас крвав, и што су му жице замашћене коломазом испробијале образе, и што је вас одран са десне стране ка да га је неко закачио за мотор и вука по џади.
Двопек бјеше, путом, изио.

Талијани-
Пошто су морали да оправдају точак, гаће, ретровизор, гуму и кошуљу, обавијестише надлежну команду да је у рејону Катунска нахија, од стране устаника, извршен напад на моторизовану колону, да су борбе трајале до смркавања, да је непријатељ одбачен на линију Загарач-Бандићи-Ново село, и да је током ноћи опкољен и уништен.
Неколико шпијуна је пријавило неколико различитих заточника мријет навикнутих, који су доведени Богданов крај, па пуштени јер је Бироли схватао гдје је и са ким има посла.

Ком партија Црне Горе, друг Блажо Јовановић:
Данас су храбре чете Народно ослободилачке војске напале фашистичку солдатеску и домаће издајнике и слуге окупатора у рејону Ћеклића и нанијеле му тешке губитке у људству и техници. 
Домаћи издајници су се разбјежали а италијанска колона се повукла ка Цетињу.
Славом овјенчано црногорско оружје је још једном разгорело неугаслу лучу црногорске слободе и пркоса!

баба-Ћаке, Ђедо, тетка Стефе и фамеља Стевовић:
тетка Стефе, сестра Мојашева, бијеше се гледала тадар с једнијем Талијаном те је зборио е ће је оженит, те ћаше стално ић у Цетиње. Послије се морала гледат и са секлетаром комитета Микашем, па, кад невоља оће, са још по Комитета, да ју не би ошишали до главе и ћерали преко Балшића пазара ка сарадницу окупатора.

Ка је поподне Стефе дошла рече да јој је ти Талијан прича како је неђе у Катунску нахију нападнута колона, како је рањен један нападач, како је отео ретровизор, точак, гађе, кошуљу и нешто двопека, и како је очоплио гуму од мотора...
Скочи Ђедо, уби по глави Мојаша мачугом-''Пи, гаде, оли да ни свијама јебу оца рад тебе!''
-Ђе ти је двопек!?
Баба Ћаке га пукну машицама по сред чела, шикну крв, Мојаш се покуњи, притисну ретровизор на поцијепано чело и оде међу козе, да га не бију више.

Епилог послије епилога:

Зато је Мојаш, у Ловћенац кад су се станили и смирили, кад су поизналагали дрвенарију, оквире од слика и огледала, кад су велика огледала изломили на мала, да себе не гледају без ђе нико не види, кад су се ноћу будили слушајући како неко иде по тавану или тихо свира на клавир који бијаху давно сагорели, у бунилу зборио-:''Ссссвирррај, ссс.... ннека га не зззажимају...''

Oр'о крсташ

Урош Влаховић је прије неких триста година отишао из Роваца у Горње Полимље, које је опустјело послије Велике сеобе Срба. Турска држава се била консолидовала послије ратова са Европском коалициојом и уводила, данашњим речником речено, финансијску дисциплину.

Опустјеле полимске крајеве су турски феудалци насељавали српским живљем из Брда и Црне Горе јер са земље коју нико не ради нису могли да уберу порез. Тако је Урош Влаховић склопио аранжман са турским окупатором и дошао у питомо Полимље да би се спасио од глади коју је узроковала тадашња демографска експанзија која је трајала у Ровцима.

Нема података како је изгледала та сеоба, како се осјећао Урош када је прелазећи Комове угледао рајски предио долине Лима.

Станио се у једном селу које се први пут помиње у дванаестом вијеку, као мјесто одржавања црквено-народног сабора. Можда је, кулучећи, копао или косио око развалина српских цркава на Доњој Улотини или Осрецима и сасвим је могуће да је посумњао на право својих послодаваца на земљу на којој је кулучио...

Урош је изродио сина Милутина, а овај Пеја, Пејо Сава, Саво Божа, Божо Марка, Марко Мићу, Мића Велимира, Велимир Манојла, а овај Мирослава.

Овај десети, то сам ја.

Остали набројани нису доживјели сусрет Филипа Вујановића и Бориса Тадића, кулминацију ове, помало надреалистичне, историјске скаске.

Могућу Урошеву идеју о сумњивом праву Турака на земљу коју је он сам обрађивао, апсолутно сигурно је усвојио неко од његових потомака из овог низа. Ако људски живот има неки аритметички еквивалент, требало би да се већ Саво сусрео са политичким трендом који је у Горње Полимље донио Карађорђе Петровић и његови устаници.

Да подсјетимо, Карађорђе Петровић није Петровић-Његош, него само Петровић.

Негдје шездесетих година деветнаестог вијека, идеја да је земља коју су Урошеви потомци газили, обрађивали и чували, њихова много више него турска, почела је да се операционализује. Земљу коју су наводњавали и питомили, којој су већ неколико генерација предавали мртве, Урошеви потомци су почели да натапају својом крвљу. Њихове куће су гореле, њихово оскудно имање пљачкано, а они сами протјеривани са те земље и опет јој се враћали...

Негдје пред разграничење нове државе са Турском, склопљен је мир са Турцима у који је ушла и обавеза Урошевих потомака да земљу коју су обрађивали плате онима којима је та земља, током турске окупације, припадала.

Тако су они купили земљу коју су већ били, на јатаган, узели.

Када су ријешили свој проблем, дубоко свјесни да и изван њихове катастарске општине постоји и њихово име и њихова земља, и да су три развалине цркава око којих се одвијао њихов живот, само дио низа који је ишао до њихове постојбине, и даље, Урошеви потомци су ушли у веће и озбиљније истроријске пројекте, озбиљније и веће од њихових живота.

Ако пажљиви посјетилац дође до на Андријевицу, до Књажевца, гдје су два споменика из два светска рата, може на њима да нађе имена двојице тридесетдвогодишњака, оца и сина, Миће и Велимира.

Ако се изузме мој ефемерни ангажман у поледњим ратовима, у ком сам имао сасвим мале шансе да одржим овај континуитет погибије, ова драматична сага о ровачкој сиротињи се, послије ове двојице, расплињава у сасвим досадну причу.

И данас, сабирајући све шта су за три вијека дали у прилог свом постојању на мјесту гдје се њихов предак, прије три вијека станио, Урошеви потомци о свом трајању на Улотини говоре као о једном дијелу свога постојања. Урошев долазак је незаобилазан детаљ тих присјећања и угаони камен њихове самосвијести и препознавању себе у времену и простору.

Као да је њихово припадање тој земљи још увијек недоречено, незаокружено.

И, када имате бекграунд сиротиње која је својим животима платила све своје, и којој је претекло погибије и да подмири туђу славу и нафаку, онда вам се изоштри слух за препознавање намјере да то ваше, само вама вриједно имање, неко багателише и расипа.

Дакле, предсједник БРЦГ, окружен малобројним сељанима мјеста Ловћенац, испаљује тезу коју је, раније, усагласио са Предсједником Републике Србије, да су и Срби у БРЦГ и Црногорци у Србији једнако аутохтони и да су... и ту ми понестаје даха да пратим прилог војвођанске или црногорске, све једно, телевизије...

Знам за постулате јавног политички коретктног говора. Знам понешто и о теорији крви и тла и колико је то некурентна роба у данашњој јавности, знам понешто и о правима мањина, и о томе да смо Вујеновићев домаћин и ја, оба држављани Србије, у свему равноправни... хоћу рећи, знам да је мој јед неразумљив и неприлагодљив алгоритму којим се праве вијести, информише јавност и формира јавно мнење. Знам да се ни заслуге ни злочини мојих предака не могу приписати мени.

Мој јед тече једним подземним током, пролази затрњеним и одавно некрченим путевима који су напуштени када смо схватили снагу, силину и безобзирност управитеља БРЦГ.

Знам да је непристојан и лични тон и лични мотив и лични угао гледања који садржи овај текст, али морам да кажем.

Просто морам.

У мало бачко мјесто Винкелсберг је ушао један споредни побједник светског рата, ношен одлучујућом снагом великог налетника са истока. Винкелсбершки Њемци су одведени у логор, и старци и дјеца, мужеви одведени на кулук или масовна стратишта, понека жена и дјевојка силована.

На крају, Њемци и Њемице, млади и стари, потрпани су у воз и одведени у Њемачку.

Опустјелом Винкелсбергу је надјенуто ново име, које су донијели нови становници.

Из тог историјског сумрака, из тог никада расвијетљеног и описаног масовног злочина, изронила је једна необична, перверзна појава на политичкој и, уопште јавној сцени БРЦГ и Србије.

Ор'о крсташ, који је слетио на петар туђе куће, легао у туђи кревет, покрио се туђим јорганом, ставио главу на туђи јастук и заспао мирно и спокојно, као у своме, који је сио на туђу столицу и туђом кашиком из туђег тањира јео туђе, који је отворио врата туђе куће и пожелио добродошлицу свом Предсједнику, кликће да је он тамо, исто што и ја овдје.

Не може!

Никад и никако.

Захвалница Мила Ђукановића гласачима за независност...

Postovana gospodo,

Vasoj paznji preporucujem izjavu g.Krsta Pavicevica povodom ovog spektakularnog poteza g.Djukanovica.

Predsjednik Građanske partije Krsto Pavićević kazao je Radiju Slobodna Evropa da je zahvalnicu slučajno vidio prije desetak dana, na Cetinju.

“Nijesam bio obaviješten o tome. Nezvanično sam čuo da su zahvalnice štampane u inostranstvu i dopremljene avionom”, rekao je on Radiju Slobodna Evropa, a prenijela MINA.

Gospodin Pavicevic nam nije nista rekao o kvalitetu stampe i gramazi papira.

Mada, mozda bi nas interesovalo kako znaju ko je kako glasao?

I jos nekoliko pitanja se namece nama koji smo ostali bez ove spomenice, pa je krijuci gledamo iz tudjih ruku.

Zasto samo "iskreno Vas, Milo Djukanovic"?

Pa i Kralj Nikola, koji je sebe zvao "Mi" uvijek je pored svog imena stavljao titulu jer je znao da nije vladar zato sto je Nikola vec zato sto je Kralj.

Svi predsjednici i premijeri u svijetu svoja obracanja gradjanima potpisuju imenom i funkcijom jer im nije izvanja tetka ostavila da budu predsjednici vec su ih izabrali glasaci.

Ja razumijem g.Djukanovica. Ni on, ni nosioci zahvalnice ne vide izvan licnosti g.Djukanovica ikakvu vlast, instituciju ili poredak.

Gospodin Djukanovic je mlad covjek, ali je njegov zivotni vijek, kao i svima nama, vremenski ogranicen.

Ja g.Djukanovicu zelim dug zivot i dobro zdravlje, ali kao gradjanin se usudjujem da postavim i neka pitanja vazna za funkcionisanje drzave i poslije bioloskog kraja koji i sve nas i g.Djukanovica neminovno ocekuje.

Kako ce g.Djukanovic atribute i prerogative svoje vlasti da prenese na onoga ko tu vlast bude vrsio poslije njega?

Moze li on, u toj pretpostavljenoj situaciji, svom nasledniku da kaze:"Od sad si ti Milo Djukanovic ", ako se njegov izbor bude zvao, recimo, Marko Markovic?

Da bi bolje razumjeli ovu protivrecnost posluzicu se primjerom Sloba Pavicevica, frizera iz Podgorice, koji je redovno jednog svog musteriju pitao :"Popovicu, bjese li ti Ivanovic?"

Naravno da ne ocekujem da ce taj izbor biti stvar slobodne volje gradjana. Prosto, kao i biolosku ogranicenost, nasa dosadasnja praksa tu neumitnost nedvosmisleno potvrdjuje.

Na spomenici nema naslova institucija i imena organizacija koje su pod zakonskom i politickom ingerencijom g.Djukanovica.

Nema simbola drzave i nema licnosti koje su zastupale ostale politicke cinioce koji su izvojevali samostalnost

Izvojevali samostalnost uz podrsku gradjana koji su, poimenice, poznati. "Poimenice poznati" znaci- svi do jednoga, po imenu poznati.

Nema pecata ni partije ni drzave.

Gospodin Djukanovic je odlucio da izmedju njega i naroda ne bude vise nikakvih posrednika.

Preimucstvo g.Djukanovica, koje ponistava sve istorijske paralele, je i to sto, u glavu, zna kome je ova obznana poslata.

Takvo sve-prisustvo i interakcija vladaoca i gradjana presedan je i zato, valjda, g.Djukanovic sebe u obracanju gradjanima i ne titulise.

Vjerujem da je g.Djukanovic u pravu kada smatra da u poznatim nazivima i definicijama nema one koja odgovara ovoj istorijskoj situaciji.