Лажеш ли сад, или прије, Петре Божовићу?

    Председник Владе Црне Горе, Дритан Абазовић је у ''Црногрској кући'', дипломатском представништву државе Црне Горе у Београду, уручио захвалнице истакнутим представницима црногорске дијапоре?! 

    Чије дијаспоре? Где дијаспоре? Одакле дијапоре? 

    Лексикон страних речи и израза, ''Милан Вујаклија'', под одредницом ''дијаспора'', наводи-''расипање, расутост, расејаност; у Новом завету: Јевреји прогнани из Јудеје и расејани по другим земљама; у братствима: чланови који станују одвојено; у ботаници: назив за сваки део биљке који се од ње природно одваја и даље сам размножава.'' 

    Сајт ''Телеграфа'' цитира Абазовића:'"За допринос у разним сферама који сте остварили у држави Србији, нашем најближем и најдражем суседу, у земљи са којом имамо посебне односе и везе, и у жељи да их саткамо и са свим осталим комшијама и земљама света, мала Црна Гора, земља сунца, забаве и вина, земља предодређена да заступа мир и толеранцију, жели да вам искаже захвалност.'' 

    Дакле- сунце, небо, вино, забава, најближи, најдражи. Цео свет!
    Мала Црна Гора, предодређена да заступа мир и толеранцију. Зашто ми неко раније није рекао да живим у оваквом рахатлуку, у инстаграм разгледници, у сну београдске спонзоруше о земљи Монтенегро?
    И заиста, земља мора, сунца и вина, мира и толеранције, је метафора из најступиднијих представа о овом овде простору и животу у њему као комедији менталитета, у којој је увек победник неотесана, аморална битанга, без знања, без васпитања, без икаквих вредности.
    Славни сликар Урош Тошковић је, у интервјуу ''Вијестима'', рекао-''Нама Црногорцима је неваспитање донијело славу.'' И јесте тако. Само што су некад аморалне динарске битанге (начелници ОЗНЕ за град Београд, Вељко Мићуновић и Јово Капичић) убијале Београђане, у хиљадама, а данас њихови наследници, идеолошки и билошки, глуме сеоске селебритије на гарден партијима ''Црногорске куће''. Или, из НВО сектора, воде рат против Србије.
    Поменути Мићуновић се данас води као, цитирам ''легендарни Титов амбасадор'', а не као масовни убица на, објективно, окупираној територији. Е, то је начин на који функционишу они којима је неваспитање основно животно оруђе. 

     Однос црногорске државе према Србији је дефинисан, пре свега, признањем лажне државе на територији Србије, протеривањем амбасадора Србије, сталним оптужбама за мешање Србије у унутрашње ствари Црне Горе. Однос државе Црне Горе према Србима у њој је најлакше описати једним, наизглед неважним податком- У Министарству иностарних послова Црне Горе ради један Србин. Један једини Србин. Помињање те чињенице вас, аутоматски, избацује са јавне сцене. То је поставка ствари на планети Монтенегро. 

    Постављена на овим основама, политика Црне Горе према Републици Србији, за свој јавни исказ има гарден партије, ивенте са селебритијима, штосеве, вицеве, хахаха изјаве, шампањац, дипломатске пријеме и бесадржајне поруке општих места дипломатске куртоазије зачињење етно наслеђем празне приче.
    Хоће рећи- ''Србија је нама најближа и најдража, зато се ми према њој односимо као искрени непријатељи, јер ми јесмо битанге, али смо себи страшно симпатични, тако да не можемо да замислимо да нам Србија истом мером одговори. Уз то, смо ми слуге њених душмана, који су много јачи од ње''
    Ми, који из даљине гледамо овај приказ црногорског барбиленда, овај штосерај којим се заслепљују београдске спонзоруше, у њему видимо само једно- како пада последња одбрана здраве памети и доброг укуса међу Србима у борби са црногорским кичом или ''црногорким џибер гламуром'' (Игор Јарамаз). И у свему томе видимо икону српске саборности, српске памети, главну звезду тик тока у Срба, чије се изјаве, цитати из филмова, шаљу између Срба, Петра Божовића, како прима награду за црногорску дијаспору. 

    Он и Весна Дедић. Новинарка. Ја не знам много о њој, али по њеном монологу на телевизији, а на тему како ће се удавати кад се буде други пут удавала, уопште нисам изненађен да је добила црногорску награду за дијаспору. За значајну дијаспору, која је огледало Црне Горе. Премудри, преискусни, потпуно самоуверени чисти Србин, прима исту награду од истог жирија, на исту тему као Весна Дедић. 

    Како сад да разумемо његове исказе о томе да је простор на коме се одвијао његов живот, увек био један простор, да смо ми, условно тамо и условно овамо један народ. Како је могао да прими награду од инстутуције у којој нема Срба? У којој нема Срба јер су Срби. Како? На шта је мислио? Је ли се променио? Зна ли шта је урадио? Зна ли шта је овим својим потезом рекао? А то шта је рекао, је супротно од онога шта је пре говорио. Понављамо- ДА ЈЕ ОВО ЈЕДНА ЗЕМЉА.     Морамо да га упитамо оно старо подгоричко- ''Лажеш ли сад, или прије, Петре Божовићу?''
    Ми знамо зашто су Капичић и Мићуновић убијали. Знамо да су знали кога и зашто убијају. Не знамо како се Петар Божовић нашао у Србији као дијаспора, као окупатор, или као странац. Порастао сам са причом мог оца о томе како је, поводом изградње пруге Београд Бар, на митингу у Бијелом Пољу, писац Миодраг Булатовић рекао-''Дајем хиљаду долара да се изгради онај метар пруге на граници Србије и Црне Горе, а дајем десет хиљада долара ономе ко тај метар нађе.''
    Када и ко је поставио границу међу нама?
    Где почињемо да се разликујемо између себе? Да ли је, коначно, време да став званичне Србије, и авизних, нормалних Срба, изађе из поменуте комедије менталитета. Црна Гора је јако хетерогена земља, ако је то уопште једна земља, и ако није тек само део једне велике земље. Нашу стварност на овој територији, која је обликована насиљем страних сила, уз сарадњу локалних криминалних гангова, не дефинише естрадни наступ овдашњих политичара.
    Српска деца овде не уче уче српски језик, не уче српску историју, не уче о српској култури, не уче о српским земљама. Овдашња држава, у деловима државних органа који се баве виталним функцијама ове државе нема Срба. Од скора, то је званични захтев њених тутора. Њен премијер, исти онај који је Дедићкој и Петру Божовићу уделио вајлд бјути екселент авард, је ручао са албанским људождером који је ослобођен оптужбе у Хагу тако што је убијено двадесет и девет сведока оптужбе против њега. Разумем Дедићку.
    Она је представник новинарске школе која је утемељена на београдском штосерају, на романтици бутика у Трсту, летовања у Дубровнику и Тиркетовим текстовима где је тежиште на добром вицу, на првој лопти, на цакама и на ''иди ми дођи ми''. На томе да Тирке пије виски.
    Иако сам ово писмо на ком пишем научио на текстовима Богдана Тирнанића, некако ме је тежак живот у овј недођији научио да хватам њихову опскурну страну. Оно шта се не помиње. Шта се заобилази, због сварљивости тих текстова за раздрагано читатељство.
    Увек сам се ужасавао лакоће заобилажења непријатних места од стране бардова београдског новинарства, лаке књижевности и шарма ''Оног Београда'', Бобић Мојсиловићеве, Мома Капора и Богдана Тирнанића. Иако безгранично симпатични и интелигентни, креативни и духовити, чинило ми се да увек захвате толико воде из зденца да никако у њихову причу никад не уђе неки каменчић, песак, бар мало замућене воде. Неке тежине, опорости, која би била ближа животу који живе они изван те њихове лакоће и елеганције.
    Tаква неподношљива елеганција је освојила и Петра Божовића. Тако је Божовић загазио по нашим главама, лицима, образима, прсима и плећима, нас који смо научили да трпимо и бележимо белу књигу усташких несојлука против Срба из ове Недођије, из које се он отиснуо у дијаспору. 

    Отиснуо у београдску сагу о лукавим горштацима који, шта год да направе, то правдају својим екстраординарним пореклом и земљом сунца, вина и забаве.
    И масовних злочина. Кад је за то прилика.
    Савремена Црна Гора, понављам, није комедија менталитета. Она је сурова прича о преламању геополитике кроз несрећу малих народа. Та бездушна, за наше појмове безгранична сила упропаштава људске животе овде већ пар векова.
    Убијани су најбољи, бежали су најпаметнији, уништаване су најпоштеније и највредније породице, вршена нечувена зверства над невиним људима, напуњене су крашке јаме полуживим, умирућим жртвама бестијалности.
    Из свега тога, до једног слоја српског друштва, полуинтелектуалаца или више полуинтелигената, је дотекла прича о романтичној земљи, где су сви исти и имају исти светоназор, лукавост и неваспитање као основне предности над сваким цивилизованим човеком.
    Није тако.
    Mноги од нас овде живимо реалне животе, дуго изопштени из јавности, државних послова и пројеката, парадржавних институција, а тиме, парадаоксално, и из пажње наше матичне државе, у којој ми нисмо дијаспора. Не можемо да будемо дијаспора. Не знамо где тачно постајемо дијаспора. Чија дијаспора? Где дијаспора? Одакле дијаспора?

 Боулинг фор Коломбајн

 

Сваки значајан, драматичан заједнички доживљај неке заједнице, баца ново светло на односе у њој, чини да у први план колективне пажње избију опскурне стране њеног битисања.
И човек сам, и заједница која се суочи са таквим догађајем, пред избором су да га виде као прост хир судбине или да се запитају одакле, како и због чега је до тога дошло.
Рационалан човек и, претпостављам, друштво јаке унутрашње кохезије и развијеног односа поверења међу његовим члановима, доживљавају промену разматрајући узроке који су до тог догађаја довели, његове последице и, тражећи одговоре, усвајају и најболније поуке као своје колективно искуство којим ће предупредити понављање те несреће.
Тако, ваљда, настају заједничке вредности, јача се осећај међусобне солидарности и човекољубља.
Човек који бежи од истине, и друштво које нема механизме да, на опште добро, одговори на овакве изазове, рационализују своје делање, које их је до трагедије и довело.
Човек појединац бежи у самообману, а колектив у лажни мит и предрасуде, сваку врсту колективне психозе која га одваја од стварности и води у декаденцију.
У опадање њихове моћи да опстану.
Цетињски масакр је нагнао сваког рационалног човека да се запита како је до трагедије дошло.
Болест починиоца, као покретач догађаја је описана и јасно дефинисана. Психолог Раде Церовић је дао јасан опис психолошког поремећаја од кога је починилац патио, починиочевог доживљаја стварности и његовог реаговања у тим околностима.
Тиме је, за човека који поштује туђи бол и несрећу, који има самилости и осећај мере, завршено свако интересовање за материјалну страну овог догађаја.
Онај други део објашњења, односно одговорност државе, односно власти, одговорност друштва, односно колективних вредности са којима се идентификује заједница у којој се ово десило, су много сложенији и, на свој начин, једнако трагични и упозоравајући.
Сав тај историјски нанос је резултовао, као и свугде, одређеним менталитетским карактеристикама локалног живља.
Тако и тиме продуковани менталитет се одразио и одражава на друштвену стварност, на социјални амбијент, на сасвим конкретне одговоре на изазове времена и, најбаналније, дао је оквир јавним манифестацијама тих менталитетских особености, деловању веома широког круга тамошњих људи у сферама политике, уметности, новинарства, друштвенх мрежа и јавности у најширем смислу.
Дакле, да конкретизујемо, од фејсбука до Милорада Поповића, врха црногорске културе и уметности и црногорске мисаоности уопште.
Од цетињских патриотских навијача, до спец. др Пурлије, психијатра, која је дала значајан, додуше нехотични, допринос схватању околности и атмосфере, интелектуалне и, што да не, менталне потке на којој је исткан тај саг живих боја које се преливају најпре у сивило па у тешки, тотални мрак.
То тешко сивило и мрак су обојали, најпре јавну сцену у овом државном провизоријуму овде.
Најпре овај трагикомични државни провизоријум, па онда и наше обичне животе. Нас који се нисмо спасили пошасти чији смо садржај и димензије давно видели.
Ушавши у институције овог Провизоријума, тај мрак је постао стандард деловања тих институција.
То јест, цетињско лудило више није зајебанција.
Оно је државна политика и државно спонзорисан културни образац.
У Карадагу се под појмом ''држава'' подразумева сав државни апарат, парадржавне институције, јавна предузећа, велике тајкунске фирме, банке, криминални гангови, самостални криминалци, па све до комшије шпијуна из улаза или улице.
И, овде је моменат да се вратимо масовном убиству и неким конкретним питањима о односу државе према убици и човеку који је убио убицу.
Дакле, убица је вишеструки повратник у насилничком понашању, неправоснажно осуђен за исто дело и упућен на психијатријско посматрање, а његов убица је већ једном био убица, уз то под још актуелном истрагом за тероризам.
Обојица су имали оружје и уредне дозволе за поседовање тог оружја. Нико им то оружје није привремено одузео, мада је веће питање- ко и како им је дао дозволу за то оружје?
Мала дигресија- У МУПу и Управи полиције им 2825 службеника, 2398 Црногораца и 149 Срба. Дакле 84,88% Црногораца и 5,27% Срба.
У МУПу и Управи полиције би требало, односно морало, да буде 1271 Црногорац и 791 Србин. Дакле 642 Србина више и 1127 Црногораца мање.
Логично је питање- Да ли су и дозволе за оружје добијане у истом  односу?
Да ли су убице са Цетиња биле фаворизоване због своје националности?
Апсолутно да.
''Држава'', схваћена на поменути начин, рачунала је са неформалним, паравојним јединицама, шта смо јасно видели приликом устоличења митрополита, са све командом бившег, али бившег шефа полиције Веселина Вељовића.
Да ли је ''држава'' одговорна за масовно убиство на Цетињу, као што је то нагласио Драган Росандић?
Да. Одговорна је.
Да ли је попуштала ''комитама''?
Апсолутно да.
У случају обојице, то је више него очигледно.
Да није подилазила ''комитама'' и рачунала са њиховим борбеним потенцијалом, неучвршћена власт Владе Дритана Абазовића, уз притисак делова криминално полицијске хидре побеђеног режима која још опстаје и обнавља се, ''комите'' би биле разоружане. Бар они за које је, као за поменуту двојицу, очигледно да не смеју да поседују оружје.
Да ли би жртве масакра на Цетињу, у том случају, биле живе?
Моного вероватније него под околностима условљеним неделовањем државних органа.
Имали би они ''кривено'' оружје?
Е, онда ''држава'' не би била директно одговорна. Овако јесте.
Да ли је националност убица била пресудна за такав однос ''државе''?
Док су бројеви у МУПу и Управи полиције овакви као сада, никакве сумње нема да је однос ''државе'' опредељен националном припадношћу убице. И једног и другог.
Ова теза је тешко оборива.
Ако се дода податак да у Врховном, Управном и Уставном суду има 99 запослених, од којих је само 1 (један једвити) Србин (судија Уставног суда Милорад Гогић, колико ја знам), онда је слика беде и несреће у којој живимо комплетна.
Овакви односи у броју запослених Црногораца и Срба, и упорно игнорисање ових запањујућих чињеница, слика су хипокризије црногорске политике јавности и јавности уопште.
Та хипокризија почива на убеђењу да су историјска инерција Срба и вредност цетињског мита бесконачни.
Није тако.

Како обичан човек да појми повезаност историјског и културног наслеђа, етнолошке карактеристике тог простора и савременог обрасца доминантног мишљења и понашања тамошњих људи?
Како обичан човек да објасни преливање тог обрасца и његову доминацију и ван ''Долине богова''?
Питање вредно хиљада страница и ангажовања мудрих и, пре свега, одговорних људи. Одговорних према истини.
Но, да тих људи овде има, не би било овако како је.
Нема их.
Зато су у први план пажње шокиране јавности избиле личности запањујућих профила, директори полиције, сада већ славна др Пурлија, уметнички ствараоци или, ако им се ћефне, дипломате, затим поменути бардови националне културе и, најпосле, фанатици Дубоке државе оличени у НВО агентима страног утицаја.
А како би то изгледало да не изгледа овако како изгледа?
Изгледало би болно, сурово, али ослобађајуће.
Изгледало би као беседа режисера Здравка Велимировића на Црногорској академији наука и уметности, у којој је поставио следеће, саблажњавајуће питање-''Како то да је из народа који се истицао својом етиком и моралном постојаношћу израсла генерација младих људи који се диче тиме да спавају са бабама на Западу, па их ујутру опљачкају и плен победнички донесу на Цетиње?''
Академик Мијат Шуковић је демонстративно напустио салу рекавши да он то неће да слуша.
Здравко Велимировић је на то мирно одговорио-''Ја имам сате и сате снимљених исповести тих људи.''
Шуковић је отворио боцу из које је изашао нови црногорски дух, који је населио ту институцију, створену само да би била декор новорођеној нацији. Нови црногорски дух, лишен критичке свести, завладао је Карадагом.
Постао је правило. Норма.
Јами Рифенштал, државна филмска и позоришна хроничарка црногорског ринашимента, снима филм о томе зашто су Црногорци лепи и високи, уводећи нарцизам подловћенских овцокрадица у легитиман, односно доминантан уметнички израз.
У нову естетику.
У канон.
Расизам црногорских интелектуалних богаља је изашао на велику сцену.
Почела је масовна производња националних величина, бардова и класика, академика, слободних интелектуалаца и друге милети.
Тако је успостављен мизансцен за који нас црногорски нацизам убеђује да је коначни, необориви, хиљадугодишњи, једини логични и легитимни распоред у Карадагли махали.
Како каже бард црногорске, кажем, мисаоности, добитних свих државних награда и свих давања Министарства културе, славом овенчани, у летопису вечности за заувек записани, Милорад Поповић-''Црногорска нација је темељ и стуб црногорског друштва.''
Одакле човеку ова идеолошка поставка? Шта то он под појмом ''друштво'' подразумева и како је подељен остатак улога у тој његовој пројекцији односа у Карадагли вилајету?
Где сам ту ја? Где је нас 200.000 Срба?
Шта је наша улога, наш могући домет и шта да радимо са нашим осећајем припадности нашем ширем националном и културном кругу? Шта је са нашим историјским и културним наслеђем?
Шта је са нашим потенцијалним капацитетом да, кроз политички и парламентарни систем, легално и легитимно, деконструишемо санџак Карадаг?
Ми нисмо лепи и високи као Црногорци, али нас има толико да не смеју да нас преброје.
Из ког је наслеђа и историјског искуства Геније извукао ову мисао?
На шта се ослонио?
Весели одговор нам доноси вирална др Пурлија.
Гледајући њене запањујуће наступе, надреалне као Николаидисово постмодерно једење гована, имао сам флешбекове у доба седмог основне, када су нам већ биле неозбиљне и будаласте приче како за Црногорце не важе гравитација, оксидоредукција, и како се они крећу и одржавају у животу по правилима која за друге не важе, као што за њих не важи овај свет ограничен математичким аксиомама.
Каже нам, дакле, др Пурлија, да су Црногоци ''господски људи'', да су храбри, да имају смисао за хумор, да је за њих нормално оно шта је за, ваљда кастриране или ретардиране, Војвођане насилничко понашање. И човек таман помисли да она, као специјалиста за људску психу и утицај наслеђа на њу, објашњава те феномене као рецидив прошлости и девијацију у заједници коју анализира, а она, у ствари, из позиције члана те заједнице објашњава да баш та девијација и та болест ту заједницу чини супериорном.
Не би био проблем да је црногорски образовни систем пропустио једну необразовану, нестручну и неинтелигентну др Пурлију.
Др Пурлија, кад се стави у ред са директорима подгоричке и цетињске полиције, засија у пуном сјају, бива осветљена као друштвени феномен и правило. Бива постављена у логичан ред, у коме су и Рифенштал Војводићка и Милорад Поповић, директори цетињске и подгоричке полиције и Кавачки клан, и судија организатор шверца дроге и убица Душка Јовановића.
Др Пурлија је правило, архетип, узор, образац, шаблон.
Зато они не виде како је цетињска трагедија осветлила погубност наслеђа које афирмише насилништво, поставља га као врхунску вредност по којој се Црногорци одвајају од других и узвисују над другима.
Погубност наслеђа које не садржи дилеме и критичко преиспитивање тих погубних темеља идентитета и тиме ставља двојни морал и хијерархију моћи изнад истине и слободе.
Цетињска трагедија је осветлила, за оне који желе да виде, и потпуну нефункционалност система државне управе, распад, односно антагонизованост заједнице која је ограничена државном међом Карадагли вилајета и некомпетеност службеника његовог државног апарата, која представља отворену опасност за људе који ту живе.
Велика, дугогодишња жртва цетињских насилника, покојни Предраг Вукић, ми је причао о атмосфери у којој је растао и живео. Драматичне саге о свом одрастању и односу према средини је завршавао идејом да за Цетиње нема лека, али да Срби треба да се руководе паролом ''Национално раздвајање- грађанско помирење''.
После свега, хладна дистанца и подела јавног простора, освајање свог дела друштвеног производа од стране Срба, пуна афирмација права српске националне мањине и одбрана Српске православне Цркве су начин и пут да се предупреди неко ново зло.
У филму ''Боулинг фор Коломбајн'' амерички режисер документарних филмова, Мајкл Мур, говори о феномену масовних убистава у Америци.
Покушавајући да одгонетне разлоге за несразмерно велики број убистава у Америци у односу на друге развијене земље, Мур је, као могући разлог за то, навео да америчке ТВ мреже периодично продукују вести о појави нових опасности, од афричких пчела убица до афроамериканаца и латино преступника, стварајући потпуно неосновани стереотип о перманентној угрожености грађана и, узгред, демонизујући ове две мањинске заједнице.
Овај филм је снимљен пре двадесет година и те околности и стереотипи о мањинама у Америци су се променили, али ужасава паралела која се може извући из демонизације Срба од стране црногорске политике и медијума са једне и демонизације латиноса и афроамериканаца са друге стране.
О ширењу доживљаја опасности од Срба је сувишно говорити. То је тридесетогодишња константа живљења у Карадагу
Мур даље упоређује Детроит са америчке, и Виндзор са канадске стране исте реке, подвлачећи драматичну разлику у доживљају и односу према афроканађанима и ''жутима'' којих има процентуално једнако као у Америци.
Број убистава у Детроиту у односу на тај број у Виндзору је несразмерно већи.
Запањујуће је то што је на канадској страни има једнако, или чак више ималаца оружја него на америчкој. Што је оружје једнако традиција и у Канади као и у Америци.
Мур подвлачи и садржај телевизијских вести које нису драматичне и пуне насиља као у Америци.
Да не постоји напетост и страх од заједнице, не постоји неповерење и свест о потреби за насилним одговором на изазове.
Не можемо да се отмемо утиску да је атмосфера перманентне напетости и инсистирања на осећању угрожености, код починиоца масакра на Цетињу, имала, морала да има утицаја.
Иоле здраво друштво, са минимумом међусобног разумевања његових чланова, повело би разговор на ту тему.
Та расправа је у Карадагли вилајету немогућа.
Било која расправа о целини друштва је овде немогућа.
Све ће да остане као што је било, сем жртава које нико не може да врати.
Никакве поуке се извући неће.
Када би постојала свест и воља, било би најпрече да се поведе разговор о безболном приземљењу мегаломанског пројекта државе коју сви издржавају а служи само једнима. Тај пројекат је немогућ и даље инсистирање корумпиране државне и припадајуће јој криминалне структуре на његовом одржању води у даље конфликте, у интензивније обрачуне.
Како буде наступала материјална беда, тај дијалог ће бити све мање и мање могућ.
И биће касно.
Такво стање и такве перспективе побуђују нашу бригу за сопствену будућност, мењају наш доживљај друштва и наше приоритете. Чине да своје интересе још једном преиспитамо и потврдимо или их наново дефинишемо.
И тако је одавно, само је ова трагедија, кажем, бацила нову светлост на ово шта сви знамо, а о чему скоро сви ћуте.
Једна јасна мисао и дефинисани осећај који сам имао поводом цетињског масакра су ме изненадили. Наиме, и поред људске солидарности, и поред јасне свести о обиму трагедије и чињеници да су жртве и деца, поред ужаса који сам осетио, нисам осећао да сам изгубио неког блиског.
Како се то догодило?
Како је створен осећај да моје саучешће не би било добродошло?
Тридесет година убеђивања да сам архинепријатељ и оличење зла, одвајкада до данас и заувек, створили су код мене једну одбрамбену психолошку баријеру коју цетињска трагедија није разбила.
Убедили су ме да је све мени свето превара, лаж и недостојно. Нападали су све шта сам ја на Цетињу волео и сматрао својим.
Убедили су ме да је тако.
Јасно су ми ставили до знања да ће све, шта могу да промене код себе, променти, да не би личили на мене, да не били као ја.
Ужаснут сам трагедијом, али бих се повукао из првог реда оних који учествују.
Наравно да и у осећању жалости и саосећања постоје градације.
Бар смо то видели у трагедијама које смо доживљавали деведесетих и двехиљадитих.
Бар су нам ''Мајке Сребренице'' показале како је то бити хладан, мртав хладан, према убијеној деци оних других.
Ту сам, ипак, у значајној моралној предности у односу на њих.

 Питала ме је у инбокс г-ђа Наташа зашто псујем Тајновидца.

Ево одговора:

Наташа, хвала што сте ме питали зашто говорим то шта говорим. То сте ви први учинили. Нико прије Вас.
    Прво, Ја сам Србин који нема ни примјесу црногорске локалистичке свијести. Односно, за мене је српски народ један и недјељив. Друго, немам митомански однос према Црној Гори. О историји овог простора знам довољно да бих могао да разумијем данашњу ситуацију.
    Црну Гору је основао турски окупатор. Шест нахија (четири данашње, нахија Малоншић, односно данашња Зета са Љешкопољем и нахија Грбаљ) су добиле црквено народну аутономију по шеријатском праву. Турци су пописали становништво и разрезали порез. Тема Кара(џа)даг је проглашена за царски хас (царско имање) па становници те административне области нису плаћали никакав осим симболичан данак султану. Тај порез је предаван скадарском паши јер је Кара(џа)даг био дио Скадарског санџака.
Дакле, то није био плод ослободилачке борбе Црногораца, није било див јунаштво, него турска милост, због тешких услова у којима је тај народ живио.
    Српски национални романтизам деветнаестог вијека је развио помаму о изузетности Црногораца и тај се вирус ухватио, па је активно почело да се вјерује да је Црна Гора увијек била слободна и над другим српским крајевима изузетна.
    То је лаж.
    Ја сам Србин коме је цио српски народ његов народ. Србин који нема разлога да се идентификује са Црном Гором јер је моје презиме старије од Црне Горе, јер сам Брђанин, јер су то моји преци вјековима били. Уједињавали смо се са Црном Гором задржавајући своје име све до 1878. године, када је, на руску интервенцију, из имена новопризнате државе избачено име Брда.
    То међународно признање је у тадашњој Црној Гори и Брдима дочекано као пораз, јер се очекивало да Србији припадну Босна и Херцеговина и да се српски народ уједини у једну државу.
    Кукавичије јаје које нам је положила Турска се излегло аустријском интервенцијом.
Убачен је раздор у, до тада, јединствени српски народ. Аустрија је подржавала засебност Црне Горе да се Срби не би ујединили. Интереси дворске камариле надрастају национални идеал. Владарска кућа, односно клан Петровић Његош добија аспирације које су ван националног идеала уједињења у једну српску државу.
1918. године та политика доживљава слом, и Кара(џа)даг се присаједињује матици Србији.
    Најбољи синови најбоље генерације Срба из Кара(џа)дага обављају тај историјски задатак.
    На жалост, Југославија је расточила српску националну свијест, српски народ је доживио геноцид, Србија је послије II Светског рата доживјела слом и геноцид над њеном грађанском и предузетничком класом.
Послије те историјске катастрофе, српски народ је на кољенима.
На сцену се враћа мутирана, од комуниста подметнута дегенерисана Црна Гора, обогаћена садржајима које није имала и редефинисана ради поништавања нецрногорских елемената у њој.
Тај накалемљени, неистинити, неутемељени нови идентитет је српско-црногорско-комунистички хермафродит. Аждаја која једе саму себе.

    Слобода иживљавања над српском традицијом и свако одсуство критичке свијести чини да идентитет овог простора и ових људи овдје мутира из српског романтизма у црногорски расизам.
    У црногорско надсрпство и у црвено хрватство. У два тако слична, суштински идентична, концепта.
    Концепта сопствене изузетности коме се одаје свака заједница немоћна да створи икакву вредност, материјалну или духовну.
    Образац такве заједнице је Монтепркно Краља Николе и комунистичко Монтепркно. Комунистичка стега држи на окупу убоги и примитивни социјалистички Кара(џа)даг, у коме буја расно лудило. Како самодефинисани надсрбин презире Србију, тако и новокатолички Црногорац исто презире ту исту Србију. Тачке сустицања ова два лудила су негативни појам „Србија“ и позитивни појам „Црна Гора“. То псеудоисторичарима, псеудоинтелектуалцима и најневероватнијем збиру пискарала и лапрдала пружа широки простор слободе. Како Брђанину, тако и Црногорцу вазда мила политичка коректност добија најшире тумачење. О „тамо њима“ можеш како хоћеш, али ово овдје мораш да хвалиш.
    Федерална јединица и донације осталих република створиле су организациони оквир и материјалну основу за дефинитиван распад српске националне свијести у Кара(џа)дагу. Неминовно, тако распаднута, та српска свијест је почела да образује засебну традицију и идентитет.
    Новокатолички и срболики комунистички Црногорац су сијамски близанци. Исти су. Исто је њихово исходиште, исти мотив и иста свијест.
    Последњи трзај нашега национа да поврати оно шта је у рату добио а у миру изгубио није оживио аутентичну српску свијест у Кара(џа)дагу и у Кара(џа)даглијама. Федерација равноправних, два ока у глави, двије сестре и слична наклапања била су слика расточености наше нације и предзнак њеног лаганог умирања.
    Више нисмо способни да кажемо да смо један народ који треба да живи заједно. Да су нам писци, ратници, Карађорђевићи, спортисти, прошлост и будућност заједнички.
    Да смо једно.
    Српска православна црква је последња српска институција која ће, и формално, да буде протјерана из данашње Црне Горе.
    Институција коју је успоставио свети Сава, коју су Немањићи обогатили оним шта је најприсутнији и најраширенији слој историјског наслеђа на овој територији, доживјела је лагано одступање од главног свог тока и почела да локалну традицију ДИЈЕЛА, САСВИМ МАЛОГ ДИЈЕЛА те територије презентује као нашу општу, ујединитељаску.
    Традицију заокружену и самодовољну.
    Ново остоже нашег идентитета.
    Операционализација те нове идеје постаје присутна у јавности. Реплике Његошеве капеле се сију ван Четири нахије. Као да смо ми Брђани срушили Капелу, а не дични Катуњани.
    По мишљењу Митрополије цетињске, Бока није имала ништа и никога у својој традицији по коме би се назвала новосаграђена крстионица на Михољској превлаци. Малајско црногорско лудило, у својој надсрпској верзији, црногоризује Боку. Митрополија цетињска, односно блажени архиепископ цетињски Амфилохије говори да је Црногорац, своју паству назива Црногорцима, за Црну Гору кличе да је вјечна. Црква, институција којој је иманентна посвећеност традицији, наслеђу, која мора да има конзервативан однос према политичким промјенама, лако и без оклијевања у свом јавном говору усваја АВНОЈ-евске границе и усваја речник и дефиниције дневне политике. Нестају Зета, Брда и Скендерија из назива Митрополије. Нестаје шароликост локалних традиција, нестаје критичка свијест према световној власти. Копирају се пароле црногорских новокатолика и комуноусташа, прате се њихове дефиниције и уклапа у њихова схватања, у жељи да се докаже да Митрополија полаже право на исто наслеђе као и они.
    Да је митрополија управо највећи заступник њиховог виђења Црне Горе.
    Помијешани дневно политички интереси, заблуде српских националних романтичара деветнаестог вијека, наслеђе комунистичког виђења нације и цркве, па и лична сујета блаженог архиепископа и високопреосвећеног митрополита Амфилохија, резултовали су једном историјски безизлазном ситуацијом за српску Цркву у савременој Црној Гори.
    Раније је, рекох, посијано и никло зло сјеме, али је блажени и високопреосвећени то стабло баш разгранао.
    Црква у Црној Гори ће да настави да постоји као самостална од српске. Са истим свештенством и дијелом монаштва, са истим митрополитом, са истим невјероватним објашњењима да јесмо али нијесмо, да можемо али да не можемо (парафраза Матије Бећковића) да ово и да оно, да није могло другачије да треба да се народ уједини, да смо сестре, очи и.т.д.
    Склепана је та превара раније.
    Митрополит мисли да је грађењем паралелног тока српског идентитета и традиције задовољио комуносташе и да му је остатак српског народа толико вјеран да ће моћи да настави да постоји као до сада.Да је црногорски национални пројекат кувања српске жабе успјешан, да не може да му се одупре, да је то одупирање сувишно, па га је погурао различитим својим потезима и различитим наступима у јавности.
    Проглашење играча билијара, јебача и путника, Петра II Петровића за свеца, противно сваком очекивању и схватању народа и Цркве, маневар је блаженог и високопреосвећеног у правцу закивања алтернативног, по потреби српског, по потреби црногорског идентитета који је отклон од опште српског идентитета, српске историје и заједничке будућности српског народа.
    Зато сам става да је Тајновидац човјек мртав, а не светац, да је, по ономе шта знам, био лош човјек.
    Истина је да много од мене писменијих људи кажу да је био „наш песник песника“ (Александар Јерков), и то признајем, али да није основ новог идентитета, да није традиција паралелна укупној српској, да је његово произвођење у свеца гаф блаженог архиепископа и високопреосвећеног митрополита који неће проћи.
    Ја вријеђам једну политичку манипулацију, једног мртвог човјека, а не свеца.
Мислим лоше о њему као што бих, под истим околностима, мислио лоше о другим људима.
    Моја Црква је Српска православна црква и свака канонски призната.
    Она Радивоја не сматра свецем. Игнорише акробације блаженога и високопреосвећенога Амфилохија.
    Тако овдашњи Срби имају свога свеца кога остали Срби не признају и за остале Србе није раван Немањићима, како би се закључило са фресака у храму Васкрсења Христовог, гдје је Његушки клан фрескописан на истом нивоу достојанства и важности као светородна лоза Немањића, који су у Подгорици рађани и живјели седам вјекова прије Његуша.
    Тако овдашњи Срби нису Срби као и остали Срби.
    И то је одговор на питање Желидрага Никчевића, са почетка завршног чина наше пропасти- „Да ли смо ми Срби као и остали Срби?“
    Нико не може да обмане правог Србина тиме да му запријети ауторитетом лажног светитеља, како је намјерио блажени и високопреосвећени Амфилохије, архиепископ и митрополит цетињски. Не може блажени и високопреосвећени да нас уплаши иконама и храмовима свеца кога не признајемо и уз чије скуте нећемо да се савијемо, јер у његову светост не вјерујемо.
    Ни ми, нити ванцрногорска Црква српска.
    У светост његове лозе не вјерујем. У светост његове земље, лише свих српских земаља и изнад свих српских земаља не вјерујем. Не постоје два тока српске историје и два српска идентитета. Није Карадаг кров нити врх српства.
    Или смо Срби као остали Срби, или нисмо Срби.
    Војвода Мицко Крстић, послије деветнаст година добија прилику да изађе из бугарске тамнице, на позив тамничара-„Напоље, ко је Блгарин!“
    Мицко остаје једини у тамници. Тамничар га пита зашто не излази, а Мицко каже-„Аз сум Србин, несум Блгарин“, и остаје у тамници још три године.
    Од стотину црногорских надсрба и стотину новокатоличких Црногораца сваки до једнога мисли да у јужној и старој Србији живе цигани, људски отпад и смеће.
    Ко је, како и чиме убиједио подловћенске овцокрадице да су надраса, не знам. Знам да је дошао час да се те биједе курталишемо.
    Хоће ли блажени архиепископ и високопреосвећени митрополит са њима или са нама, то ћемо да видимо.
    Са обојицом не може.
    Никако.

Мирослав Влаховић Геџа 11. јун 2019

 Министру пољопривреде треба 63. падобранска, голооточка служба реда и Еф Би Ај да би сазнао шта се десило у Министарству, колико је покрадено и ко је крао.

У исто време, у том министарству раде људи који једини имају, формално, искуства у раду на таквим пословима, те су неприокосновени фаворити у случају да се распише конкурс за пријем на иста радна и руководећа места.

Идиотизам у који нас је увела "експертска Влада" је колосалан.

Нико из Владе не говори о хиљадама, десетинама хиљада живота који су испали из колосека сигурности, који су усмерени на хировито, нерегулисано поље рада у приватним компанијама, без осигурања, без сигурне исплате зараде, без регулисаног радног времена, са мобингом, уценама послодавца и ноторним стварима које дефинишу тај амбијент.

Нико не приводи људе који двадесет година нису дошли на посао а примили сваку плату, нико не приводи оне који су им били надређени, који су им давали најбоље оцене њиховог рада.

Нико не каже да је систем атрофирао, да не постоји, да је оно шта су ти људи и тај систем створили само пљачка, неправда и понижење за све који нису део мафијашке секте ДПСа и сателита.

Добар део Владе, а нарочито њен жовијални Премијер, одрти глупан коме се осладило моралисање и паламуђење, говоре као да је све нормално, као да је све уобичајено, као да се из овога може извући договором са криминалцима који су, бар мало, скинути с власти.

Тешко је све ово гледати.

Понижавајуће је слушати залетање, припремање и најављивање мера, акција и процеса. Изражавање добре воље и убеђивање да се напорно ради у корист спаса Државе.

Влада медиокритета је почела са небулозном, идиотском флоскулом да неће бити "реваншизма".

"Политика је крвав занат" је рекао један мој пријатељ када је видео какве наивности ваљају Премијер и део Владе, убеђени да су маштарије са фамозне НВО "Не дамо Црну Гору" сигуран пут у препород државе.

Државе Црне Горе- фамозне, врхунске и једине неприкосновене вредности. Која је изнад овог света, отпорна на реалност, на завршни рачун, на шупље институције, на износ дуга од 105% БДП-а. На узаврелу међунационалну мржњу, на отворено пропагирање нациста и на комуноусташку анти српску хистерију.

Јер је ово Црна Гора.

А будаласти премијер је, каже, прави Црногорац, из Катунске нахије, чији сваки камен воли више од целе Шумадије!?

Где се сети баш Шумадије?

Што Шумадија? Коме он шаље поруку?

Је л' њега Шумадија шта питала? Је ли нека прека политичка потреба да сере по Шумадији.

Једини човек кога је премијер-идиот јавно напао и са ким се посвађао је Председник Србије!

Никога другог није имао ни за шта да оптужи?

Какав глупан!

Одакле му идеја да вређа највећи део својих гласача?

Одакле му идеја?

Ко му је рекао да може неограничено, неконтролисано да сере по Србима?

И ја, Кривокапићу, сваки брабоњак сваке козе и сваке овце, и сваку баљегу сваке краве појединачно, од Ивањице до Рашке више волим него целу Катунску нахију, са све Ловћеном и Тајновидцем.

Од њега да очекујемо радикалне промене?

Да ли икакве, осим радикалне промене имају смисла у потпуно разореној држави, разорених институција, разореног друштва?

Јако је то за његов желудац редовног професора који се никад не узбуђује. Чији је друштвени ангажман, у свом зениту, досегао до подршке Радмили Војводић у обрачуну са Душком Бјелицом.

Док је Зорану Мустуру текла крв из смрскане лобање.

Пи!

Он воли једноставне ситуације, традиционалне вредности породице, идиличне слике са много деце.

Он воли да сере, и да изгледа као са слике из брошуре "Кула стражара", коју издају "Јеховини сведоци".

Непристојно је да се тако понаша човек чија Влада треба да обнови или створи институције које ће да оптуже, осуде и ухапсе виновнике колосалне, епске пљачке грађана и разарања државе, угрожавање опште безбедности и насиља и претњи насиљем.

Председник Владе је кловн, који не разуме ситуацију, нити га брига.

Промене треба, и једино могу да изведу они који су се за њих залагали због своје јасне свести да је стање катастрофално, да одлагање значи слом и грађански рат, да значи обнову и консолидацију криминално усташке хидре.

Ја свим својим бићем, својим разумом и свим шта знам о овом свету, и осећам, и јасно видим да Карадаг не може да постоји као организован систем, поготово не на корист оних који у њему живе.

Без помоћи и координације са стране, Црна Гора никад није ни постојала.

Док је буде, а неће дуго, она ће постојати на једном и искључивом принципу- да ово не буде Србија.

Само због те фаталне одлуке Запада, наши животи су подастрти нацистима, криминалцима и последњој олоши, од које, понекад, треба да нас мало бране медиокритети и политички идиоти.

Овај кога су овога пута одабрали је, али заиста јесте, опасно неупућен и неспособан.

 Авиони Монтепркно Ерлајнса су били место првих, несигурних корака црногорске приградске сељаније у свет.

У њима је агресивни приградски елемент спознавао размере своје историјске победе. Димензије своје моћи и дражи афирмације унутар система диктатуре кој им је омогућавао ту скупу сељачку забаву за џабе.

 

Ја сам, живећи у Београду у време експлозије црногорског пројекта, био сведок нарастања нове класе и сазревања нове националне самосвести Црногораца.

 

Имајући превише слободног времена, дочекивао сам на аеродрому и развозио подгоричке викенд јебаче, српске политичаре, динарске партизановце, "навијаче зазвијезду", бизнисмене, делове црногорске административне булументе.

 

И моју мајку, са њеног последњег боравка у Лиону, код Вијалових.

 

Да и ја, као необавезно, провучем да је моја мама ишла за Француску и назад.

 

Авионом.

 

Има још један детаљ, који је антитеза описаној провали самопоуздања у Црногораца.

 

Наиме, моја покојна мама, после поздрављања и стављања пртљага у кола, је рекла, најпре, "Хућ", а онда реченицу због које је ушла у ову скаску-"Ми смо стока."

 

Рекла је то мирно, као човек свестан да је век вековао на маргини цивилизације, са свим шта шта та јадна позиција носи.

 

Београд, жртва најпре црногорских партизанских битанги, бивао је наново освајан новом хордом победника транзиције, посленицима међународног шверца цигарета и наркотика, наследницима приморског камењара који су то наслеђе претворили у тренутак самопоуздања, нову вредност или у једнократно, једном за увек, курчење у казину.

 

Тако сам ја нову црногорску стварност видео кроз једну кондензовану, готово филмску или театарску слику. Сажетих, али перфектно јасних контраста и финих преливања.

 

Још једна слика са дочека авиона из Подгорице и Тивта ми је остала у сећању.

 

Један мој интимни пријатељ, особа са највишом, бриљантном социјалном интелигенцијом, чврсто решен да, у животу, буде и остане малограђанин, потпуно имун на историјске ломове и превирања, укотвљен у својој животној агенди као крпељ, долетевши из Подгорице, неко време после отцепљења Монтепркна, пролази аеродромску контролу, и пре поздрава ми каже - "Три авиона џабалебароша, сви путују џабе, нико не зна због чега путује!"

 

Нема упечатљивије и чистије слике фингирања, изигравања државе, од опсервације једног потпуно незаинтересованог опортунисте о томе да је у питању масовна опсцена, на граници лудила.

 

Разумљива је сета нове црногорске класе за временом и местом њеног историјског узлета.

 

Авиони Монтенегро Ерлајнза су били место кулминације доживљаја, интеракције са утицајнима, поприште интрига, личних промоција, брушења специфичне културе комуникације, долче вите која се, за многе од путника, никад неће поновити.

 

Црногорски сан је у рукама малобројних.

 

Њихова деца су домаћа на великим светским аеродромима, у већим и бољим авионима, са косооким стјуардесама.

 

Остатак је заглибљен у тужној стварности распада црногорског Дизниленда.

 

Утваре другачије мислећих и другачије делајућих им ускачу у канцеларије, укидају им ситне лоповлуке, оговарају их и одједном су курчевити и нељубазни.

 

Пролазна је слава света.

 Већ смо сви чули и читали твит Милана Кнежевића о Весни Пећанац, односно о стиду који треба ''сви ми у Црној Гори'' да осећамо због њене горке судбине.

Јавно разматрати судбину једне сасвим нестандардне људске појаве, која постоји у сенци једне још нестандардније људске и нарочито уметничке појаве, тачније генија, је немогуће а да приповедач не падне у баналност сеоске интриге и у кич и фејк.
Тако се Милан Кнежевић нашао у најдубљем калу политике која се базира на тренутној чаршијској сензацији. На свести најглупље и најподлије комшинице. Као и сваки популизам, нарочито у популусима какав је овај овде.
Трагична је судбина поменуте глумице, као и добар део живота њеног мужа, генијалног уметника који је одабрао ту врсту несреће да сликама овог поднебља каже универзалне истине о човеку и свету.
Сликама, кажем, овог поднебља, те тако учини да се локални човек осети као субјекат приче, а не пуко средство, алат у саопштавању уметничке истине.
Уметничке истине, кажем, којој овдашњи човек није дорастао, јер је његов перцептивни и контемплативни апарат закржљао услед предугог живота у сурогату стварности, социјалној реторти коју, ево три века, издржава неко други.
Освета вековима непроветреног социјалног ануса је била сурова. Животи Живка Николића и Весне Пећанац су препуштени њиховим крхким уметничким бићима и они су потонули у материјалну беду, узгред доказавши да су они уметност живели. Уметност их је онеспособила да, као Милан Кнежевић, политичар и писац, заиграју на нерв примитиваца, простака и глупака и тако одрже  свој статус у јавности и стабилан извор прихода.
Да поновим- како то чини Милан Кнежевић.
Да поновим- стабилан извор прихода, какав је Монтешупак обезбедио Андреју Николаидису и Аднану Чиргићу.
По седамсто и педесет евара месечно, док су живи животом.
А Живку Николићу и Весни Пећанац ништа.
И Илији Лакушићу седамсто педесет, а Живку Николићу не.
А да не причамо о Зувди Хоџи Бериши, алијас Зувдији Хоџићу, чија се примања из државног буџета, на име ничега, мере хиљадама евара.
Дакле, Милан Кнежевић се наметнуо својим твитом као савест друштва. Вероватно није само на интелектуалцима да буду савест друштва, него мало и на политичарима, поготово онима са израженим уметничким амбицијама. А такав је политичар и награђивани писац Милан Кнежевић.
Шта не ваља у овом Кнежевићевом просеравању?
Не ваља то што судбина Весне Пећанац чека огроман број, рецимо, грађевинских инжењера који раде у приватним компанијама овде. Наиме, ја готово не познајем ниједног који није осигуран на минималну загарантовану плату. То значи да ће имати мизерну пензију, те ће многи од њих, чак и они који су доајени у овој професији, имати пензије мало веће од Весне Пећанац.
Да не говорим о неисплаћеним зарадама. И оним који су део који се, на црно добија у готовини, и оних које су евидентиране.
И то сви знају и о томе сви ћуте.
И никакве сумње нема да је тако и у другима секторима, не само у грађевини.
И Милан Кнежевић ни реч о томе, ево дугих двадесет и нешто година, од како нам се попео на телевизор.
То не ваља у овом твиту Милана Кнежевића.
Задатак Милана Кнежевића, његова обавеза према његовим гласачима би требало да буде анализа и критика система, борба против највећих девијација, а званични ниво плата у приватном сектору са једне и у државној администрацији, јавним предузећима и парадржавним институцијама, са друге стране, је најочигледнији, незаобилазан феномен те врсте.
Старење становништва је појава која је захватила и ово овде. Уз масовне минималне пензије, то је социјална бомба која ће да доведе до екстремне беде. До туге у којој се обрела Весна Пећанац.
За Милана Кнежевића, пар деценија, гласа управо онај слој становништва који ће ући у ову беду.
Управо онај слој становништва за којег није било послова који су плаћени из буџета.
Није било редовне, сигурне плате. У највећем делу су то Срби. О томе постоји евиденција у званичним државним документима.
И? Шта је о тим људима и њиховом положају рекао Милан Кнежевић?
Никад ништа. Није курентна роба у оном делу грађанства који доминантно чини јавно мнење.
Не осећа се човек добро ако говори о тешко решивим проблемима, о безизлазу. Лакше је пуку скренути пажњу на себе манипулишући тренутном сензацијом, сводећи ту сензацију на тугатљиву, сентименталну причу о пролазности лепоте и славе, и потврдити статус веродостојног јавног тумача истине и поштења.
Лакше је правити ласцивне алузије на изглед и понашање Драгиње Вуксановић као жене, него анализирати и критиковати отворени говор мржње Драгиње Вуксановић као политичара.
Мржње која постаје претећи феномен, а којој је поменута дала велики, злочиначки допринос.
Боље пролазе те форе. Односно гафе. Односно провале.
И ако ће та мржња, кад тад, експлодирати, те ће шовинистичка баљезгања политичара Драгиње Вуксановић добити своју операционализацију, свој физички израз, за разлику од њеног простаклука који ће увесељавати Србе, омамљене Вуксановићкиним сексепилом.
Дакле, те форе, гафе и провале су ниво којим политичари одабрани од стране Срба узвраћају лојалност својим гласачима.
Све бацити у кал, у смеће, све обезвредити и лишити смисленог садржаја, исмијати и релативизовати сваку људску муку, и лишити себе сваке обавезе да делујеш постојано, смислено и одлучно, у име и за интерес људи који полажу наду у тебе. Скренути тим људима пажњу са реалности њиховог бедног положаја и још бедније перспективе, или ту беду пребацити у твит, у самопромоцију.
Народни трибун и борац против Мила Ђукановића је део политичке класе, која је, уз државну администрацију и криминално пословну пирамиду изграђену под ДПСовом диктатуром један организам, један систем који влада нашим животима и одређује нашу будућност.
Та политичка класа има своју унутрашњу динамику, независну од воље и потреба нас који се никако не налазимо у Кнежевићевим твитовима.
Нас чији су проблеми велики и реални. Ти проблеми нису ни филмични ни телевизични, нити, понављам, курентна роба на социјалним мрежама.
Јер су озбиљни, јер нису зајебанција као што су то кафанске економске пројекције и планови шиљокурана из Владе, Кнежевићево твитовање и перформанси Радуловића, Бошњак и Кордић. Нису решиви једним административним потезом, у шта нас поменути шиљокурани убеђују.
За њихово решавање су потребне озбиљне институције и озбиљни људи.
Којих овде нема.
Почетак решавања тих проблема је крај ове државе. Суочавање са погубним социјалним, политичким и културним аспектима њених учинака и достигнућа је њен крај.
Зато га удружени корисници њеног буџета, заједничким напором, одлажу.
Мицкеј, Милан Кнежевић, опаки Даниловић, а да о Милачићу и надолазећем перформеру Дајковићу и да не говорим, су  узурпатори наше воље и наших права, једнако охоли у игнорисању наших потреба, једнако површни и провидно патетични када говоре о својој улози и својим прегнућима.
Једнако испразни и бескорисни, једнако незаинтересовани за реалност.
Одатле клиберење над судбином и Весне Пећанац и свих који нису увучени, ни посредно ни непосредно, у пирамиду корисника буџета.
Као што су то Милан Кнежевић, Андреј Николаидис, Зувди Хоџа Бериша, Милачић, Милачићева супруга, њена ђеверична, кум сина оца Драгана, или син кума, или отац кума сина Драгана или море фукаре која се увалила, не померивши пирамиду Ђукановићеве моћи ни за милиметар.
Нити јесу, нити мисле, нити имају потребу.

И, за крај, једна прогноза. Дакле, од пет и нешто милиона помоћи незапосленима у износу од по сто евра, бар три милиона ће завршити у кладионицама.
Сви којима сам рекао ову прогнозу, су ми одговорили-''Минимум!''

Живко Николић

Ја сам доајен одбране дела Живка Николића од помамљених црногорских усташа, још из времена када ни они сами нису знали да ће постатити усташе.
Дакле, четрдесет година сам их убеђивао да је уметност Живка Николића универзална, као свака уметност, која је универзална или није уметност, и да треба да буду срећни што је случај хтео да метеор Живко Николић потрефи баш овај шупак од света, те су велике истине о љубави, лепоти, злу, доброти, заблудама, надама и сновима, табуима и слободи, испричане речима и сликама које овдашњи човек има у својој свести и искуству.
Невоља је настајала када бих устврдио да слике и дијалози из Николићевих филмова немају никакву документарну вредност, да не ''описују Црногорце'', да уопште није приказао ''нас'' и да се није наругао ''нама'', већ лажи. Лажи која поприма облик насиља, диктауре, табуа, предрасуда, мржње, нечовечности, бездушности, дволичности или већ како одговара сили која мучи човека, била та сила у човеку самом или изван њега. 
Професори књижевности су ме убеђивали да Живко Николић мрзи своје јунаке, да жели да стекне популарност на спрдању ''Црногорцима'', и тако даље, све глупље и приземније, све прирођеније девијантној динарској свести о сопственој изузетности, у којој нема места за исказивање осећања која нису епска, него су, онако, људска, аутентична. Вредна пажње, саосећања и симпатија.
Динарац, нарочито Караџадаглија, не воли саосећање.
Он воли страх.
Њиме се влада страхом, он другима влада страхом.
У својој представи о себи, и нарочито других о њему, он не подноси слике своје људскости.
Генерације прелазе преко ''Сна Вука Мандушића'' не обраћајући пажњу на то да, мерено аршином којим се мери Живко Николић, Његош највећег јунака равни са крхким, заљубљеним дечаком који се стиди своје вероломне жеље и на њу одговара наивним епским моментом у ком је готов да погине да би био ожаљен од лепоте која га је свела на обичног човека који, воли, пати и нада се.
Јадничак.
Караџадаглије воле једнодимензионалну представу човека. Просте дефиниције и октроисане истине. Најбоље се сналазе у неслободи.
Зато је разбарушени, преслободни, прехрабри и преумни Живко Николић био енигма и увреда за њих.