Већ смо сви чули и читали твит Милана Кнежевића о Весни Пећанац, односно о стиду који треба ''сви ми у Црној Гори'' да осећамо због њене горке судбине.

Јавно разматрати судбину једне сасвим нестандардне људске појаве, која постоји у сенци једне још нестандардније људске и нарочито уметничке појаве, тачније генија, је немогуће а да приповедач не падне у баналност сеоске интриге и у кич и фејк.
Тако се Милан Кнежевић нашао у најдубљем калу политике која се базира на тренутној чаршијској сензацији. На свести најглупље и најподлије комшинице. Као и сваки популизам, нарочито у популусима какав је овај овде.
Трагична је судбина поменуте глумице, као и добар део живота њеног мужа, генијалног уметника који је одабрао ту врсту несреће да сликама овог поднебља каже универзалне истине о човеку и свету.
Сликама, кажем, овог поднебља, те тако учини да се локални човек осети као субјекат приче, а не пуко средство, алат у саопштавању уметничке истине.
Уметничке истине, кажем, којој овдашњи човек није дорастао, јер је његов перцептивни и контемплативни апарат закржљао услед предугог живота у сурогату стварности, социјалној реторти коју, ево три века, издржава неко други.
Освета вековима непроветреног социјалног ануса је била сурова. Животи Живка Николића и Весне Пећанац су препуштени њиховим крхким уметничким бићима и они су потонули у материјалну беду, узгред доказавши да су они уметност живели. Уметност их је онеспособила да, као Милан Кнежевић, политичар и писац, заиграју на нерв примитиваца, простака и глупака и тако одрже  свој статус у јавности и стабилан извор прихода.
Да поновим- како то чини Милан Кнежевић.
Да поновим- стабилан извор прихода, какав је Монтешупак обезбедио Андреју Николаидису и Аднану Чиргићу.
По седамсто и педесет евара месечно, док су живи животом.
А Живку Николићу и Весни Пећанац ништа.
И Илији Лакушићу седамсто педесет, а Живку Николићу не.
А да не причамо о Зувди Хоџи Бериши, алијас Зувдији Хоџићу, чија се примања из државног буџета, на име ничега, мере хиљадама евара.
Дакле, Милан Кнежевић се наметнуо својим твитом као савест друштва. Вероватно није само на интелектуалцима да буду савест друштва, него мало и на политичарима, поготово онима са израженим уметничким амбицијама. А такав је политичар и награђивани писац Милан Кнежевић.
Шта не ваља у овом Кнежевићевом просеравању?
Не ваља то што судбина Весне Пећанац чека огроман број, рецимо, грађевинских инжењера који раде у приватним компанијама овде. Наиме, ја готово не познајем ниједног који није осигуран на минималну загарантовану плату. То значи да ће имати мизерну пензију, те ће многи од њих, чак и они који су доајени у овој професији, имати пензије мало веће од Весне Пећанац.
Да не говорим о неисплаћеним зарадама. И оним који су део који се, на црно добија у готовини, и оних које су евидентиране.
И то сви знају и о томе сви ћуте.
И никакве сумње нема да је тако и у другима секторима, не само у грађевини.
И Милан Кнежевић ни реч о томе, ево дугих двадесет и нешто година, од како нам се попео на телевизор.
То не ваља у овом твиту Милана Кнежевића.
Задатак Милана Кнежевића, његова обавеза према његовим гласачима би требало да буде анализа и критика система, борба против највећих девијација, а званични ниво плата у приватном сектору са једне и у државној администрацији, јавним предузећима и парадржавним институцијама, са друге стране, је најочигледнији, незаобилазан феномен те врсте.
Старење становништва је појава која је захватила и ово овде. Уз масовне минималне пензије, то је социјална бомба која ће да доведе до екстремне беде. До туге у којој се обрела Весна Пећанац.
За Милана Кнежевића, пар деценија, гласа управо онај слој становништва који ће ући у ову беду.
Управо онај слој становништва за којег није било послова који су плаћени из буџета.
Није било редовне, сигурне плате. У највећем делу су то Срби. О томе постоји евиденција у званичним државним документима.
И? Шта је о тим људима и њиховом положају рекао Милан Кнежевић?
Никад ништа. Није курентна роба у оном делу грађанства који доминантно чини јавно мнење.
Не осећа се човек добро ако говори о тешко решивим проблемима, о безизлазу. Лакше је пуку скренути пажњу на себе манипулишући тренутном сензацијом, сводећи ту сензацију на тугатљиву, сентименталну причу о пролазности лепоте и славе, и потврдити статус веродостојног јавног тумача истине и поштења.
Лакше је правити ласцивне алузије на изглед и понашање Драгиње Вуксановић као жене, него анализирати и критиковати отворени говор мржње Драгиње Вуксановић као политичара.
Мржње која постаје претећи феномен, а којој је поменута дала велики, злочиначки допринос.
Боље пролазе те форе. Односно гафе. Односно провале.
И ако ће та мржња, кад тад, експлодирати, те ће шовинистичка баљезгања политичара Драгиње Вуксановић добити своју операционализацију, свој физички израз, за разлику од њеног простаклука који ће увесељавати Србе, омамљене Вуксановићкиним сексепилом.
Дакле, те форе, гафе и провале су ниво којим политичари одабрани од стране Срба узвраћају лојалност својим гласачима.
Све бацити у кал, у смеће, све обезвредити и лишити смисленог садржаја, исмијати и релативизовати сваку људску муку, и лишити себе сваке обавезе да делујеш постојано, смислено и одлучно, у име и за интерес људи који полажу наду у тебе. Скренути тим људима пажњу са реалности њиховог бедног положаја и још бедније перспективе, или ту беду пребацити у твит, у самопромоцију.
Народни трибун и борац против Мила Ђукановића је део политичке класе, која је, уз државну администрацију и криминално пословну пирамиду изграђену под ДПСовом диктатуром један организам, један систем који влада нашим животима и одређује нашу будућност.
Та политичка класа има своју унутрашњу динамику, независну од воље и потреба нас који се никако не налазимо у Кнежевићевим твитовима.
Нас чији су проблеми велики и реални. Ти проблеми нису ни филмични ни телевизични, нити, понављам, курентна роба на социјалним мрежама.
Јер су озбиљни, јер нису зајебанција као што су то кафанске економске пројекције и планови шиљокурана из Владе, Кнежевићево твитовање и перформанси Радуловића, Бошњак и Кордић. Нису решиви једним административним потезом, у шта нас поменути шиљокурани убеђују.
За њихово решавање су потребне озбиљне институције и озбиљни људи.
Којих овде нема.
Почетак решавања тих проблема је крај ове државе. Суочавање са погубним социјалним, политичким и културним аспектима њених учинака и достигнућа је њен крај.
Зато га удружени корисници њеног буџета, заједничким напором, одлажу.
Мицкеј, Милан Кнежевић, опаки Даниловић, а да о Милачићу и надолазећем перформеру Дајковићу и да не говорим, су  узурпатори наше воље и наших права, једнако охоли у игнорисању наших потреба, једнако површни и провидно патетични када говоре о својој улози и својим прегнућима.
Једнако испразни и бескорисни, једнако незаинтересовани за реалност.
Одатле клиберење над судбином и Весне Пећанац и свих који нису увучени, ни посредно ни непосредно, у пирамиду корисника буџета.
Као што су то Милан Кнежевић, Андреј Николаидис, Зувди Хоџа Бериша, Милачић, Милачићева супруга, њена ђеверична, кум сина оца Драгана, или син кума, или отац кума сина Драгана или море фукаре која се увалила, не померивши пирамиду Ђукановићеве моћи ни за милиметар.
Нити јесу, нити мисле, нити имају потребу.

И, за крај, једна прогноза. Дакле, од пет и нешто милиона помоћи незапосленима у износу од по сто евра, бар три милиона ће завршити у кладионицама.
Сви којима сам рекао ову прогнозу, су ми одговорили-''Минимум!''

Живко Николић

Ја сам доајен одбране дела Живка Николића од помамљених црногорских усташа, још из времена када ни они сами нису знали да ће постатити усташе.
Дакле, четрдесет година сам их убеђивао да је уметност Живка Николића универзална, као свака уметност, која је универзална или није уметност, и да треба да буду срећни што је случај хтео да метеор Живко Николић потрефи баш овај шупак од света, те су велике истине о љубави, лепоти, злу, доброти, заблудама, надама и сновима, табуима и слободи, испричане речима и сликама које овдашњи човек има у својој свести и искуству.
Невоља је настајала када бих устврдио да слике и дијалози из Николићевих филмова немају никакву документарну вредност, да не ''описују Црногорце'', да уопште није приказао ''нас'' и да се није наругао ''нама'', већ лажи. Лажи која поприма облик насиља, диктауре, табуа, предрасуда, мржње, нечовечности, бездушности, дволичности или већ како одговара сили која мучи човека, била та сила у човеку самом или изван њега. 
Професори књижевности су ме убеђивали да Живко Николић мрзи своје јунаке, да жели да стекне популарност на спрдању ''Црногорцима'', и тако даље, све глупље и приземније, све прирођеније девијантној динарској свести о сопственој изузетности, у којој нема места за исказивање осећања која нису епска, него су, онако, људска, аутентична. Вредна пажње, саосећања и симпатија.
Динарац, нарочито Караџадаглија, не воли саосећање.
Он воли страх.
Њиме се влада страхом, он другима влада страхом.
У својој представи о себи, и нарочито других о њему, он не подноси слике своје људскости.
Генерације прелазе преко ''Сна Вука Мандушића'' не обраћајући пажњу на то да, мерено аршином којим се мери Живко Николић, Његош највећег јунака равни са крхким, заљубљеним дечаком који се стиди своје вероломне жеље и на њу одговара наивним епским моментом у ком је готов да погине да би био ожаљен од лепоте која га је свела на обичног човека који, воли, пати и нада се.
Јадничак.
Караџадаглије воле једнодимензионалну представу човека. Просте дефиниције и октроисане истине. Најбоље се сналазе у неслободи.
Зато је разбарушени, преслободни, прехрабри и преумни Живко Николић био енигма и увреда за њих.

Секнд хенд

Замислите, браћо мила, Мојковачка битка у току, минус педесет, бијела смрт хвата борце који штите одступницу Српској војсци... треба да се крене у напад на фон Мекензенове трупе... борцима пада морал и команданти траже последњу ријеч која ће да мотивише поклекло људство... 
У штабу сердара-генерала Јанка Вукотића гори лампа... мук... 
Отегла се операција већ шест мјесеци, Сердарова војска се повлачи још од Кокиног Брода, али још увијек држи фронт и одступницу Српској војсци... 
У штабу све официри из виђених црногорских породица. Капетан Крсто Поповић игра бришкуле... чека своју узвишену историјску ролу у продукцији италијанских обавјештајних служби и грофа Галеаца Ћана... Бригадир Милош Меденица је ту. 
Сердар Јанка обузима сан... види улицу и у реду куће са шареним натписима... НОКИА, ИКС ИКС ИКС ЕЛ за мушкарце, маме и пуније даме...иде даље, занебесало му се, личи на Подгорицу, Херцеговачка улица, али све латиница...Кафе бар Афродита, Секнд хенд и...! над Секнд хендом- застава Краљевине Србије... 
Сердар пожури ка застави, откопчава оковратник, почиње убрзано да дише, јури, јури, са треском отвара врата црвене куће, исукује сабљу, подиже је и виче: 
''Црногорци, наше су трупе ослободиле Стару Србију, Затарје, Скадар и Приморје. Српски барјак се поносно вије на српском мору, на јужним границама српства и на развалинама Немањинога града, знака наше старе славе. 
Црногорци! Уз ваше рамо видите вашега брата Србијанца који поји коње надомак Скадру, надомак нашему тужному Скадру...'' ...и ту га прекине женски глас
-Брко, ово је Секнд хенд, што си треба?
-Што то збориш дијете! Како са мном разговараш!
-немо викат, зваћу газду 
-поита, зови га, речи- треба' га је Јанко Вукотић 
-није ти ово стан Вукотића, то је на први спрат, ово је Секнд хенд, чује'ши? Сад је горе Амбасада Србије. Не ради им водокотлић, све нам точи, жалили смо се свуђе....
-Што то збориш!?... и трзајући ногом од немирног сна на столици, шупи чизмом једнога народњака из 1906. који је једноме Цуци, који је ту у штаб по протекцији дошао, објашњавао права држављана КрЦГ у Србији.
И, док је сердар-Јанко долазио себи, Народњак 1906. је био прешао на здравствено осигурање и могућност лијечења држављана КрЦГ у Србији. 
Цуца је рачунао колико је добар ако Ловћен падне прије прољећа, па му реквирирају појату, магаре и нешто кртоле, да извади борачку, одштету и кредит од Црногорске банке, која ће се задужит код Савезника, кад Франше Депаре дође са Французима из Туниса и Алжира, а са њиме и Италијани, а њима се све може продат, а и понекога Народњака им мо'ш прошпијат', а и финанци ће бит ослабљени па ће му тата средит код Господара да пребачи нешто дувана Савезницима, мало у Србију.... само да га не зајебу ови што се напољу мрзну и чекају да им Вукотић бачи паролу не би ли боље изгинули док он командује јер се њему у прилог рачуна свака погибија...
Народњак наставља-''...јача ће бит лига у фудбал, бољи су пјевачи у Боград... а ко не воли Београд, Цуца, речи? 'Ајде речи?
-Ја сам у Београд студира, неђе од Вељега рата, тата ме је био посла на студије да ме не регрутују, па до анексионе кризе, тада сам апсолвира. Тата ми је Средио код Јована Ристића. Тата ми је добар са Гавром Вуковићем а ови Ристић је био побратим са покојним Миљаном Вуковим, тата ми је то прича, а тата има и стан горе, добио га је био кад је био на службу горе, па га је послије преписа на себе. И стрико има стан. Завршио му је тата. Ја сам има стипендију и од Обреновића и од Карађорђевића и Романових, тата ми је то средио. Само ме господар није стипендира, али правилно. Ми смо вазда били за Црну Гору. Сви су ме у Београд сматрали за својега. Али, мене они нешто не интересирају. Некако их не волим, тата ми је река...
-Како не волиш?
-Тако, тата ми је река да су они ...
-Сад се сјетих- Привреде су нам комплементарне!!! викну Народњак 1906 и штрецну, још једном, Вукотића.
Тада Вукотић, непробуђен, са болом у палцу којим је шинуо народњака, истрча испред Команде штаба, појаха коња ношен ентузијазмом и рукама четворице бораца. 
Мјесечев одсјај у снијегу је свјетлуцао и дах ратника се мрзнуо.
Цуца је, гледајући ову сцену помислио:''Ђе ћеш сад, оца ти јебем, мога ли сјеђет с миром?''
Народњак 1906 је истрчао за командантом, весео што је Цуцу комирао завршним аргументом у корист тезе да је Цуца Србин...
Милош Меденица је био ту.
Капетан Крсто Зрнов је осјећао нешто у ваздуху, као доцније, оне ноћи када га је рањенога и остарелога убио Вељко Милатовић.
Непоробуђени сердар-генерал, балансирајући на зекану који је под њим давао знаке живота, разабирао је своје мисли од сна који га је био сасвим збунио.
Није знао гдје је и због чега, шта је сан а шта јава, из главе и шињела му је испараво алкохол, а то је ситуација у којој се Срби окрећу радикалним решењима.
Ријешен да из себе истресе и мору од сна и нервозу коју је својим блебетањем направио Народњак 1906. генерал-сердар Јанко Вукотић исука сабљу.
Но, ријечи му нису долазиле. Зекан га је окретао око вертикалне осе и он је личио на Мери Попинс која јаше мотку са дрвеним коњићем и пјева ''Чим-чимини, чим-чимини''.
Заусти је да нешто каже, да опсује зекана, али су му, у секвенцама долазиле ријечи продавачице у Секнд хенду и Народњака 1906. и бркале се са осветом Косова и славом црногорског оружја...
И поче:''...Црногорци....Србија је пала под чизму душманина, стење васколико српство...утолико се зекан ритну, помјери му шапку која му паде на нос, хладни га ваздух ошину по потиљку и пробуди га.
Врати шапку на мјесто, доће до ваздуха и раздра се колико га грло носи:''...Наше су привреде комплементарнеееее....
Пронесе се кроз мјесецом обасјану ноћ ова мисао која огрија душу ратника по чијим је вјеђама, брцима и славном оружју падало иње.
Услиједи јуриш.

Усмрдели црногорски усташа и Бадње вече на Хрватској радио телевизији

Вечерас, на православни Божић, ХРТ је приказала филм црногорског усташе Бранка Балетића о Петру Другом Петровићу Његошу.
Балетић је успео, маниром усмрделих црногорских усташа, да направи емисију о Радивоју Петровићу, да убаци инсерте у којима лелујави Гојко Шантић непрецизно рецитује стихове Петра П.Њ, да убаци инсерте старих филмова у којима војвода Драшко помиње Далматинце и Хрвате, али није успео да убаци, односно, успео је да избаци свако место помињања српства, Срба и Косова.

Реч коју у својим делима П. П. Његош најчешће помиње, Косово, се не помиње, не помиње се ни српство, чак ни у славном монологу владике Данила.

Истина, доследно су наведене све записане еротске фантазије пустињака Радивоја, те се доима да је он, осим о оној работи и Хрватима, мало о чему мислио.

О помињању песме ''Србин Србима на части захваљује'', ни говора.
Тако је црногорски усташа, плаћен и новцем нас Срба из Монтепркна, уразумио Његоша, да Његош не прдолеца више.

Тако су, на овај благи дан, хрватске усташе подметнуле српској мањини у Хрватској црногорске усташе, да би их баш понизили, да би остатку закланог народа подметнули црногорски антиправославни и антисрпски сурогат као алтернативни, пожељни нови идентитет.

Једнако тако нама који смо Срби у Монтепрну, Блажени архиепископ цетињски, Амфилохије др Радовић (мирско име Ристо, од оца Ћира) подмеће фрескописане Зека Станковога и Николу Станинога, протомајсторе и ктиторе у сенци Мила Ђукановића као наш идентитет и наше наслеђе, као нашу коначну цену и вредност до које смо дошли ценкајући се са полуделим усташама колико можемо да будемо Срби и колико им не смета да ми будемо Срби, колико на Србе да личимо или на Србе подсећамо.

Тако нам је за црногорцосрпске, односно срболике црногорске Немањиће смишљен клан Петровић Његуш, за новога, нашега покрајинског Светог Саву предвиђен је Петар Први, а да Његуши мање заостају за Немањићима, спакован нам је, изненада, у историји и народном предању и схватању ненајављени, експрес светац- Радивоје Томислава Петровић Његуш.

Таиновидац Цетињски.

Пре тога, Блажени је обогатио наше схватање Косова и Косовског мита тврдњом да је Метохија црногорска земља јер је Метохијом владао Бодин Војислављевић.

Тако је, самопроглашени егзарх трона пећскога, замандалио наш алтернативни српски идентитет и ми сада, шћућурени у новој улози, и прекратком и преуском оделу чекамо како ће да нас доживе црногорске усташе, хоћемо ли баш да им заударамо на Немањиће, или ћемо да их умилостивимо и утерамо у наше храмове, фрескописане по њиховом ћеифу и делиријуму.

Даклем- имамо и нове Немањиће и новога Светога Саву и новог Светог деспота Стефана и ново Словољубве и то неколико њих, и нови Косовски завет и трон пећски.

И, када то прихватимо, остаће нам само да се јежимо од оригинала, да нас прогања истина, да будемо идолопоклоници сурогата и лажне вере, да би се сјединили са онима који су пљунули на крст часни, на нашу веру и име Србиново.
Да доказујемо Јудама Искариотским да смо гори од њих?

Ја један, а нисам један, то не прихватам.

Ембахада

Не, не могу да издржим.
Љубоморан сам.
Пре неких месец дана, примио сам у Зеленици стопера који иде на посао у Херцег Нови.
Ради у комуналном предузећу на пословима одржавања чистоће улица.
За кратко време вожње, човек ми исприча да му је жена Мађарица из прека, да ретко иде код својих, али да ју је мађарска амбасада позвала на пријем поводом дана државности Мађарске.
“Их, што је било да се једе!“ радосно је ускликнуо на крају описа пријема…
Ја сам скроман, и ралативно кротак човек. Нисам наметљив.
Да ме, на пример, позове мој амбасадор на Сретење господње, да прославимо то што смо пре многих јачих и богатијих народа добили Устав, ја бих се лепо обукао и сам везао своју кравату. Пошао бих на ту ретку свечаност са својох супругом. Она такође није наметљива и, може се рећи да је једна лепо васпитана особа. И она је Српкиња. И она је држављанин Србије.
И она би, вероватно желела да ју представници њене земље уваже.
А оно, ако не њу, онда неког обичног Србина који се не бави политиком, који није ни сиромашан ни богат, који је, онако, један обичан човек. Али човек који се није ни секунду поколебао и стао да размисли да ли његова љубав према Србији може да га кошта, да му науди, да буде ставка одбитак у било каквој операцији дељења и збрајања.
Да рецимо, Његова Екселенција позове моје другове који не пропуштају Купусијаду у Мрчајевцима а своју децу лети воде да деца виде Опленац и Краља Перу и Карађорђа.
Ето, да позвове моје другове који су један из Црмнице а други из Ријечке нахије, обојица очеви породица, који имају уредну, лепо васпитану децу са чијих мобилних телефона звони Моравац и марш “На дрину“.
Да виде деца да и њих неки званичник погледа и да им назове добар дан, да и она осете оно шта Екселенција дели шаком и капом српским душманима које не интересује будућност те деце и који мисле да су људи у Србији расно инфериорни у односу на…
Љубоморан сам, кажем.
Побеснели Архиепископ је одликовао црногорске преваранте које је дочекивао проклети распоп Дедајић, амбасадор прима шесту лигу црногорских нациста.
Али, деца мојих другова не гледају ни побеснелог Архиепископа, ни амбасадора који нас упорно убеђује да не зна где је дошао.
Мој друг који је капарисао неколико хиљада квадрата у Убу, где ће да посади јабуке, никада неће запасти у неприлику да се гура са црногорским фашисткињама да би наслонио главу на раме његове екселенције.
Њега ни Екселенција ни Блаженство не јебу ни 5%.
А приметио сам- ни он њих.
Он живи са Србијом. Његовом телевизору можете да бодете по даљинском пет дана, али РТЦГ не можете да убодете.
Није га меморисао.
Не може да гледа госте које нам Отаџбина прима на Сретење господње.
Овај други је продао кућу на мору, па купио два апартмана у Врњачкој Бањи.
Воли човек бањски туризам.
Мени ипак жао што њима неко не каже- Гледамо ми кријући како сте ви храбри и постојани људи. Ценимо што нисте никада дошли да се од Србије нешто огребете, да нешто ућарите и за себе “средите“.
Ни стипендију за дете, рецимо, као што је, чујем, средио један несрећник о чијем се богатству причало као о богатству Лазара Дунђерског. Јектао је Мишко Вуковић како, ето, Срби у посраној Црној Гори (примедба моја) могу да се обогате тако страшно као што се тај Србин обогатио.
Он мудро ћутао и брао славу угледног домаћина, успешног човека кога треба увући у политику да би и нама својом ванредном умешношћу помогао.
И увукао се.
И ћап! Наместо његових донација и задужбина будућим српским поколењима, он ћап- стипендију за своје дете!
Да се човек од стида смрзне.
Двеста евра, или стотину! Или све једно колико.
Таман онолико колико некоме ко се никада неће овенчати славом богаташа фали да би његово дете видело оно за шта су потребне мале паре, које увек сиротињи недостају.
Где ће му душа?
Међу јабуке на Убу? У Мрчајевцима у тестијама са купусом, ладном водом и ракијом? На Опленац?
Не. Таквим душама тамо није место.
Ипак, ја бих дошао. Ако се сете.
Па ме позову некад, негде.
Било кад, ја им не бих досадио.
Одликовање од побеснелог Архиепископа не бих примио.
Ја мислим да би то било недостојно просечно васпитаног и уљудног човека.
А ја држим да јесам довољно васпитан. И да знам да ценим човека.
И просјака и властелина.
Ипак, тешко ми је.Тужан сам и поражен.
Ја сам, као дете читајући песме Косовског циклуса, умислио да се свако заплакао кад су браћа појила коње на Звечану пре боја. Да свако најежи када каже “Звечан“. “Велика Хоча“. Да свако мора да јекне када Косововка девојка нађе Орловића Павла.
Да ли је могуће да је то све постало лозинка за фукару?
За пробисвете и последњу поган?

Са фејсбука, осми маја 2012.

Kажу да је италијанска команда на ослобођеном Цетињу истакла обавјештење на вратима полиције да се шпијуни имају примати само четвртком, и по предвиђеном распореду, јер су створили велику гужву својим масовним доласцима.

Викиликс, очигледни доказ који нико не узима за вјеродостојан, нас информише да је Предраг Булатовић одлазио у америчку амбасаду да упозорава на пораст политичке самосвијести Срба у БРЦГ.

Сваки историјски моменат има и своју материјалну појавну страну.
То јест, осим садржине, он има и своју форму.
Дакле, за потпуно сведочанство о овом догађају, потребно је да знамо како је Булатовић ушао у амбасаду, ко га је дочекао, да ли је чекао у холу, да ли су му се знојиле руке, да ли му је било незгодно што нема дипломатског искуства, чиме је ту нелагоду показао, је ли се лецнуо када су му рекли да може да уђе?
И, кад је ушао, да ли се поклонио када се руковао са Трећим замјеником Петог секретара?
Дакле, сио је, и рекао... шта ли је, забога, рекао, односно- како је рекао то шта је рекао?
Да ли га је Трећи замјеник гледао у очи, да ли је Булатовићу поглед шарао или се састао Треће замјениковим.
Да ли га је Булатовић гледао у очи као пријатеља или, готово сигурно, као заступника бездушног властодршца који га импресионира и усхићује као што свака власт која понижава људе усхићује сваког, не само неуког и припростог Динарца?
Да ли је, коначно, Трећи замјеник, у себи, рекао:''Ти, копиле, које Бога не познајеш.''

Винкелсбершки notturno

Не. Мојаш је био мало, како да речем, необичан... у сан се трза и њишта ка парип, оћаше и да изије ко му у сан приђе, зато није спава са чељадима, но у други крај собе, са ситном стоком.
По дану није много прича, тачније није проговара, но се све неђе смуца по селу, а бивало је да не дође дома по двије три ноћи.
Није био агресиван, без на бази рефлекса, ако га нагазиш док спава или му пружиш руку да се рукујеш са њим, што је ријетко ко покушава јер се у његов изглед није улагало, с обзиром да није било извјесно да ће се женит.
Дакле, не оћаше се нико питат с њим ка с чоеком, јер сасвим личаше на авет. Неочешљан, необријан, неошишан, а нико тадар и не бјеше окупан, но, без ето, наступила је данашњица па се народ и томе почео учит. Но, у то доба, Мојаш по томе некупању не бјеше изузетак.
Стаса бјеше, већ тадар, у момка рекло би се по стасу, само кад би га чоек видио ђе спава, јер је иша погурен, сагнуте главе, ка пас гонич, да речем, па не налицаше на чељаде.
Не бјеше много робе на њега, да се не штети, али је има капицу, јер се некад нешто дијелило по капица, па ако опет тај режим подјеле дође, да се не остане без једне капице.
Лажу да је Живко Николић по њему снимио онај ђе ону овцу... нека, ђа'оле...
Тако наредан, једном, неђе '42. бијаше заспа поред пута, у шипковину.
И, иронијом историје, наиђе тудар талијанска моторизована јединица ''Ређина Јелена Савојска'', понос Италије и Црне Горе, на мотоциклима марке ''Мото Гуци'', а пошто се на талијански ''ц'' пише са два ''з'' латинице, у народ је остало да се за ђевојку, али не да бог жену, која има добро пркно, рече-''Какви је ово мото гуци.''
Даклем, иде моторизована јединица на моторе кроз Катунску нахију, нећемо рећ ђе да се не би некијези љутили, дадне сарђенте вољно, војска поради себе, да извинеш, оде у шипковину, Талијани културан народ, неће то ђе га свако види, и један млади Миланез, дијете, потрефи ђе се Мојаш био завука, поче да пиша, а овај испрва поче да њишти и да сикти, Талијан чу нешто необично, препаде се и стресе, тада Мојаш поче да се буди, исколачи очи на Талијана, овој прекиде аутомацки, стаде му вода, окрену се и стаде да бјежи, а Мојаш за њим, у оно бунило и делиријум, вришти...
Талијани поскакаше на моторе, сарђенте ни не објави покрет, сви упалише моторе, неки испредњачише од осталија, а мрчо-Миланез те је попиша Мојаша на зачеље. Мојаш се бјеше уфатио зубима за гуму, не да му маћ.
Стега Моњо, вас у крв, али не пушта.
А држ, а пуш, не да Мојаш, уфатили га грчеви у вилицу, ка напуљскога мастифа.
Талијан, дијете, пишти ка да га кољу, утекло му по јединице, остала половина гледа из далека... скочи са мотора, па у трк, све ногама у гузицу, код своија.
Кад је Мојаш одгриза дио гуме, запеше му оне жице те су у гуму, и мало се примири... сви стоје и гледају звер. 
Сарђенте вели да не пуцају, греота је, па узе једну дужу штицу од бандијере, па са даљине, ка кротитељ лавова али ловац на алигаторе, поче да пиљка Моња, не би ли се авет удаљила, да не гријеше душу.
Не бјеше им жа фишека, но чисто љуцки, греота је.
И, пиљка га Сарђенте, Мојаш сикће, приђе оде, приђе оде, а све гледа на мотор. 
На крај, поче Моњо да се смије на ретровизор, оно сјаји, има огледало... одвали га Моњо, па га трља капицом.
Талијани виђоше која је ура, па му бачише двопека, кошуљу, и једне доње гађе, да покрије ону работу кад иде по селу. 
Један се сјети, закотрља резервни точак низ пут, а Мојаш ка Мојаш, за точком полеће...

Епилог:

Мојаш-
Мојаш је доша дома са точком, ретровизором, кошуљом, и доњим гаћама које су му обукли, али му нису биле комотне, јер се бјеше навика на слободније одијевање, па је тата река да би њему могле лијепо панут, е није од Балканских ратова промијенио тај дио веша. Још су му рекли-''Е, добра Ређина Јелена, како она воли свој народ.'' само нису имали објашњење што је Моњо вас крвав, и што су му жице замашћене коломазом испробијале образе, и што је вас одран са десне стране ка да га је неко закачио за мотор и вука по џади.
Двопек бјеше, путом, изио.

Талијани-
Пошто су морали да оправдају точак, гаће, ретровизор, гуму и кошуљу, обавијестише надлежну команду да је у рејону Катунска нахија, од стране устаника, извршен напад на моторизовану колону, да су борбе трајале до смркавања, да је непријатељ одбачен на линију Загарач-Бандићи-Ново село, и да је током ноћи опкољен и уништен.
Неколико шпијуна је пријавило неколико различитих заточника мријет навикнутих, који су доведени Богданов крај, па пуштени јер је Бироли схватао гдје је и са ким има посла.

Ком партија Црне Горе, друг Блажо Јовановић:
Данас су храбре чете Народно ослободилачке војске напале фашистичку солдатеску и домаће издајнике и слуге окупатора у рејону Ћеклића и нанијеле му тешке губитке у људству и техници. 
Домаћи издајници су се разбјежали а италијанска колона се повукла ка Цетињу.
Славом овјенчано црногорско оружје је још једном разгорело неугаслу лучу црногорске слободе и пркоса!

баба-Ћаке, Ђедо, тетка Стефе и фамеља Стевовић:
тетка Стефе, сестра Мојашева, бијеше се гледала тадар с једнијем Талијаном те је зборио е ће је оженит, те ћаше стално ић у Цетиње. Послије се морала гледат и са секлетаром комитета Микашем, па, кад невоља оће, са још по Комитета, да ју не би ошишали до главе и ћерали преко Балшића пазара ка сарадницу окупатора.

Ка је поподне Стефе дошла рече да јој је ти Талијан прича како је неђе у Катунску нахију нападнута колона, како је рањен један нападач, како је отео ретровизор, точак, гађе, кошуљу и нешто двопека, и како је очоплио гуму од мотора...
Скочи Ђедо, уби по глави Мојаша мачугом-''Пи, гаде, оли да ни свијама јебу оца рад тебе!''
-Ђе ти је двопек!?
Баба Ћаке га пукну машицама по сред чела, шикну крв, Мојаш се покуњи, притисну ретровизор на поцијепано чело и оде међу козе, да га не бију више.

Епилог послије епилога:

Зато је Мојаш, у Ловћенац кад су се станили и смирили, кад су поизналагали дрвенарију, оквире од слика и огледала, кад су велика огледала изломили на мала, да себе не гледају без ђе нико не види, кад су се ноћу будили слушајући како неко иде по тавану или тихо свира на клавир који бијаху давно сагорели, у бунилу зборио-:''Ссссвирррај, ссс.... ннека га не зззажимају...''